Луксуз биједе

Подаци да је просјечном домаћинству у БиХ потребно више од 11 годишњих прихода да купи стан или кућу најбоља су дијагноза сиромаштва и биједе на нашим просторима.

Међутим, ни та чињеница не осликава праву стварност, јер за стан треба да се "стегне каиш" и не једе и не пије више од деценије. То свакако није могуће, јер ако све приходе дамо да не бисмо били бескућници, онда остајемо боси, жедни и гладни. Тако данас властити стан постаје луксуз који већину зароби кредитом до краја живота. Кров над главом постаје неизбјежан луксуз који нас гура у биједу или нам остаје улица и ход међу бескућницима.

Када је Жан Жак Русо писао о првом човјеку који је оградио земљу и рекао: "Ово је моје", упозоравао је да је са идејом власништва почела и историја друштвених разлика. Није могао знати да ће вијековима касније власништво за многе постати граница која их искључује из пуне сигурности и равноправног учешћа у друштву.

Више проблем није само у томе ко шта посједује, већ у томе што велики број људи који раде, стварају и доприносе више нема реалну шансу да стекне оно што се некада сматрало основом живота.

Друштво које младом човјеку поручује да мора подићи кредит на три или четири деценије да би дошао до стана, а истовремено му не гарантује сигуран посао, стабилну плату и извјесну будућност, не гради средњу класу. Такво друштво производи генерације које живе од плате до плате и све чешће одустају од оснивања породице или одлазе тамо гдје је рад више цијењен. Често се као утјеха истиче да чак 80 одсто грађана БиХ живи у властитим некретнинама. Међутим тај податак више говори о насљеђу претходних генерација него о могућностима данашњих младих. Већина тих станова и кућа није купљена у садашњим тржишним условима, него је наслијеђена или стечена у времену када су цијене и однос примања били далеко повољнији.

БиХ је, нажалост, прихватила многе најсуровије механизме капитализма, али без снажних институција које би штитиле јавни интерес. Тако смо добили систем у којем се богатство концентрише у рукама малог броја људи, док већина грађана осјећа да живи све скромније. Неки би рекли да то више није класичан капитализам, већ модел у којем економска моћ малобројних одређује правила игре за све. Када кров над главом постане недостижан циљ, онда више није угрожено само тржиште некретнина, већ и будућност читавог друштва.

Додатно у свему овоме забрињава то што цијене станова и даље расту брже од плата, док истовремено брзином галопа липицанера "скачу" цијене основних животних намирница, док институције углавном нијемо посматрају. Њима је то чак и добро, јер више цијене значе више пореза, а тиме и пара у буџету, тој црној рупи без дна!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.