Љиљани и лоша (о)сјећања
Прође и фамозни 25. новембар, за Сарајево и тамошњи политички естаблишмент "дан државности", а за народ Републике Српске обичан радни дан и датум који подсјећа на велики број Срба који су се на засједању ЗАВНОБиХ-а борили и за стварање заједничке домовине словенских народа на Балкану, Југославије.
Вјерујем да се Ђуро Пуцар Стари, Родољуб Чолаковић и други родољуби нису борили за ову данашњу државну заједницу и враћање наводне државности по великобошњачком пројекту Исламске декларације аутора који је за вријеме тог рата носио ознаке СС Вермахта. Ови што данас славе тај 25. новембар учинили су све да разбију оно што је 29. новембра створено у Јајцу.
Досад је "прослава" 25. новембра пролазила на садистичком политичком и медијском понављању Бошњака како је то празник "домовине", да су за суживот, толеранцију, мултикултуралну грађанску државу, јединство различитости... Али, у којој би они били мало равноправнији од других. Међутим, минули "празник" замало да обиљежи инцидент због доконих нана из Бугојна и Вакуфа, индоктринираних да баш у срцу Републике Српске, у Бањалуци дођу на "државни теферич" све са заставом такозване Републике БиХ. И добро је да је интервенисала полиција и да су грађани показали висок праг толеранције.
Та њихова застава са љиљанима буди код Срба не само узнемирење, него и душевну бол, јер су под том заставом звјерски мучени, силовани и убијани.
Ваљда и Срби имају право на осјећања у државној заједници, а не само дежурне нарикаче - Бошњаци, који и дан-данас од себе праве лажне жртве да би дошли до унитарне државе. И српске мајке боле ране као и све друге.
Када је недавно Народна скупштина Републике Српске усвојила закон којим су у употребу враћени грб Немањића и застава са тим истим грбом, најгласнији међу бошњачким посланицима Рамиз Салкић је тврдио да су злочине над његовим сународницима у источном дијелу Републике Српске чинили војници који су на себи имали управо та обиљежја. Е управо такве асоцијације имају Срби када виде оне љиљане. Рамиз се није оглашавао, ваљда накратко срећан што су доконе нане развиле барјак Бошњака бар на минут у Бањалуци.
Било би добро видјети реакцију Сарајлија када би Срби развили своју тробојку на Башчаршији, рецимо 9. јануара. Да ли би Бошњаци то доживјели као провокацију? Живу главу, гарантовано, не би извукао барјактар, као ни српски сват 1992.
А нанама из Бугојна и покојој из Вакуфа слиједи порука да сљедећи пут у Бањалуку дођу као што то доликује гостима, а не као да им је циљ да изазову реакцију њених грађана.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
