ИДЕ ГАС: Киш у Бијељини

Презиме Киш, нарочито у контексту књижевности и културе, у некадашњој југословенској, као и у данашњој српској и другим постјугословенским јавностима практично без изузетка призива само и једино Данила Киша.

И наслов који сам дао овом тексту свјесно рачуна на такву претпоставку, односно на идеју да ће се читалац упитати кад је то Данило Киш био у Бијељини. Не знам заправо је ли Данило Киш икада био у Бијељини. За вријеме његовог живота, унутар Југославије, Бијељина није нужно била град у којем су истакнути писци по дефиницији морали имати књижевне вечери. У посљедње двије деценије то се промијенило па је Бијељина град чија библиотека у апсолутним бројевима има више чланова од иједне друге у Босни и Херцеговини и књижевне вечери тамо су по обичају изузетно добро посјећене. Због специфичности њеног географског положаја, Бијељина је један од ријетких градова с подручја некадашње СФРЈ који данас има више становника него што је имао 1990. године. 

БЕЛ ЕПОК 

До прије пет-шест деценија, до почетка стварања озбиљне умјетничке и интелектуалне репутације Данила Киша, презиме Киш је међу љубитељима књижевности примарно призивало једног другог човјека, човјека који се и родио и умро у Прагу, обишавши у међувремену читав свијет, човјека који се звао Егон Ервин Киш (1885 - 1948). У контексту епохе и географије скоро је неизбјежно сјетити се још једног писца, рођеног у Прагу, мање од пуне двије године старијег: Франца Кафку. И Киш и Кафка су поријеклом били Јевреји, само што је потоњи био Ашкенази, а први Сефард. Обојица су долазила из добростојећих породица. Кафка је, међутим, отишао у чиновнике, док је Киш од младости професионално писао. Кључна разлика је, међутим, можда жанровска. Кафка је писао релативно херметичну умјетничку прозу, док се Киш бавио новинарством. У Прагу тада излазе различите новине на њемачком језику, а у једнима од њих Киш се већ у својим раним двадесетим годинама показује и доказује као сјајан репортер. 

Његови фељтони учинили су га славним аутором, а бавио се и оним што бисмо данас могли назвати истраживачким новинарством, пошто је управо Киш разоткрио фамозни скандал око Алфреда Редла. (Могао би се посебан текст написати о афери “Редл”, само што овдје немамо простора, мада вриједи макар успутно забиљежити да је 1985. године, кад је Емир Кустурица у Кану добио “Златну палму” за “Оца на службеном путу”, међу главним његовим конкурентима био “Пуковник Редл”“ Иштвана Сабоа.) 

ПУТНИК И КОМУНИСТА 

Кад је почео Први свјетски рат, Киш је мобилисан, па је као војник боравио на Балкану и на источном фронту. Своје ратне репортаже објавио је под насловом “Запиши то, Киш”. Дезертирао је из армије кад је рат практично завршио: у октобру 1918. Иако је увијек био осјетљив на социјалне разлике и имао љевичарска политичка увјерења, у поратном времену постаје прави комуниста и члан Комунистичке партије. По мјесту рођења и по завичајности, након распада Аустроугарске, Киш постаје држављанин Чехословачке. Он, међутим, пише на њемачком језику па је можда и логично да двадесетих година двадесетог вијека живи у Берлину. Осим што је поново новинарски селебрити, сада углавном некој другој и широј публици, Киш је активан у Коминтерниној мрежи под управљањем Вилхелма Минценберга. Као репортер путује буквално по цијелом свијету: од Америке до Кине и Аустралије преко Совјетског Савеза и централне Азије. Препознао је опасност од нацизма на самим његовим почецима. Био је антинацистички активиста већ од средине тридесетих година двадесетог вијека. У вријеме Шпанског грађанског рата агитовао је за републиканце. Након што је Хитлер окупирао Чехословачку, бива му забрањено да се врати у завичај. 

Накратко се настањује у Паризу, а када нацисти крећу са освајањем Француске, успијева се - преко Сједињених Америчких Држава - докопати Мексика. Године Другог свјетског рата проводи тамо, а након рата, тачније 1946, враћа се у сада социјалистичку Чехословачку. Мада није био толико стар, ствар је заличила на затварање круга, пошто је поново почео да ради као новинар у родном граду. И заиста, није му била судбина да дуго живи у социјалистичкој Чехословачкој. Умро је од можданог удара с прољећа 1948. Након његове смрти, успомена на њега нарочито се чувала у ДДР-у. У СР Њемачкој став је био амбивалентнији, због његовог комунизма, али ипак је још крајем седамдесетих година двадесетог вијека угледна новинарска награда у западној Њемачкој прозвана по њему. 

ПОП И СТУДЕНТ НА ВЈЕШАЛИМА 

Вратимо се, међутим, на 1914. годину, на Кишову мобилизацију. Чим је Аустроугарска објавила рат Србији, његова регимента је послата у Семберију, у Бијељину, да се припреме за напад на Србију. У наведеној чувеној књизи “Запиши то, Киш”, он пише и о Бијељини у љето 1914. године. Ево једног карактеристичног одломка: “Мимо православног гробља у Обарској, чији су крстови изгледали као мете за пуцање на птице, приспјесмо око пола осам у Бијељину. Очекивали смо да ћемо ту наћи неку селендру, међутим, нађосмо град са свим обиљежјима Оријента, али и са више модерних грађевина, усред мноштва жена под фереџама, малих дјевојчица са димијама и Турака с бијелим брадама, усред шаренила зелених, бијелих, плавих капа и турбана. Ту нађосмо елегантне драгонске официре, аутомобиле, генерале и томе слично. Тако је, ваљда, прошле године изгледало у Скадру у Албанији, када су га власти преузимале, само тих огромних маса војске, која је била у потпуној опреци са околином, тамо није било. Нас настанише у једном амбару и могли смо луњати градом. Заповједништво корпуса сада је запосјело Градску вијећницу. 

Код неког продавца сам за крајцар пио бозу и јео ратлук, до тог сам часа држао да је то онај “факин” Дико Петковић измислио за тргове великих градова. На тргу испред Вијећнице постављена су вјешала: стуб са ексерима нагоре. Данас су објешени један поп и један студент. У ноћи смо чули пуцњаву, то је већ чаркање предстража”. Углавном, кад се данас чита његов извјештај о атмосфери у Бијељини, која тада припада Аустроугарској и када та Аустроугарска из Бијељине планира да нападне Србију, утисак је поучан и из контекста савременог тренутка. Иако војник противничке армије, Киш је о Србима и српској војсци писао са великим поштовањем и са уживљавањем у њихову историјску судбину. Мада рођен у срцу Европе, Киш никад није био оптерећен снобовским презиром према Балкану. Напротив; управо он је, наиме, аутор незаборавне реченице: “С потцјењивањем гледа се на Балкан с оног ужаснијег Балкана који себе назива Европом”. 
 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.