Хљеба и игара

„Ако немају хљеба, нека једу колаче“, рекла је наводно Марија Антоанета у потпуном неразумијевању стварних проблема свог народа.

Иако та реченица можда никада није аутентично изговорена, скоро па савршено осликава начин на који данашње власти третирају грађане БиХ, као масу коју ће задовољити игром и лажним спектаклом, док суштински остају без основних услова за живот.

Тако у 21. вијеку, када би асфалтирани путеви, стабилно снабдијевање водом и пристојна инфраструктура требало да буду давно ријешена питања, ми и даље свједочимо парадоксу да се најављују капиталне инвестиције кроз асфалтирање улица, а да се крпљење рупа и коначно довођење воде и асфалта до најудаљенијих села представља као историјски догађај.

Умјесто да буде дио редовне комуналне бриге, свака лопата асфалта дочекује се уз камере, говоре и славље - као да се спуштамо на Мјесец, а не полажемо асфалт у насељима која су удаљена свега неколико километара од градова.

Примјера који потврђују тезу да сатирични израз из пјесме римског пјесника Јувенала „хљеба и игара“ осликава однос наших власти је много. Тако имамо ситуацију да је недавно осмишљен план капиталних улагања у општини Србац, који најављује асфалтирање путева до најудаљенијих села. Међутим, нико се не пита зашто тек 2025. године, зашто то није урађено прије десет, двадесет година?

Још један случај који несумњиво потврђује ону „дајте народу хљеба и циркуса па ће све да прогута“, је и чињеница да је Шарговачка улица у Бањалуци свега неколико километара од центра града добила асфалт и воду тек на љето 2024. године. Нажалост таквих случајева је много, а шта тек рећи о селима попут Бронзаног Мајдана, чији мјештани и даље сањају о асфалту, док свакодневно газе по блату? О домаћинствима без воде, о путевима који су зими скоро непроходни? Умјесто конкретних рјешења грађанима се сервира спектакл и резање врпце, печење волова на ражњу и славље због минимума који би одавно морао бити стандард.

Тако док плате стагнирају или падају, цијене скачу, стране инвестиције изостају, а млади одлазе, власт нам све чешће пише пројекте о капиталним инвестицијама - асфалтирање улица. Тако нам умјесто рјешавања конкретних проблема, који су одавно требало да буду ријешени, пружају илузије капиталних улагања. Зато питање више није зашто славимо асфалт, већ докле ће раја пристајати на мрвице које нам се бацају са стола, док истовремено остајемо без основних услова за достојанствен живот?

Нажалост они који одлучују о судбинама многих знају да народ, нажалост, вазда пада на „хљеб и игре“ и свечане прославе за нешто што је требало давно да има. Зато није ни чудно да се не труде да ријеше горуће проблеме, када је лакше за сваки километар асфалта, покрпљене путеве разапети шатор, дати џаба иће и пиће па да раја заборави на све и на сљедећим изборима опет им поклони симпатије.

Зато, што би рекао Балашевић, криви смо ми…

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.