Гојазност и "бенседини"

"Како је све овако скупо, не може човјек себи да приушти већину ствари", закукала је једна дјевојка. "Није, дијете, него си се ти лоше удала", одговорио јој је трговац. Високе цијене, а прије свега хране, можда се могу објаснити и жељом трговаца, поготово власника великих трговачких ланаца, да дају свој допринос борби против гојазности па самим тим и дијабетеса. Додуше, има једна ствар на коју су заборавили, а то је егзистенцијални стрес, који се активира приликом сваког одласка у куповину. Ваљда рачунају на то грађанима ипак претекне нешто новца за куповину неког од антидепресива, који се последњих неколико година продају као алва. Шалу на страну, иако нам је она, како ствари стоје, једино остала.

У читавом региону преко друштвених мрежа се позивају људи да се прикључе бојкоту трговаца, да би се на њих извршио притисак да снизе своје марже. Судећи по одзиву, ако изузмемо сусједну Хрватску, вода још није дошла до грла или су грађани толико ошамућени због употребе антидепресива. И све док је тако, трговци ће наставити са досадашњом праксом. Убјеђују нас да послују у складу за законом, али при томе одбијајући да саопште колике су им марже. Поједини стручњаци сматрају да су цијене производа на трговачким акцијама у ствари реални приказ колико би неки производ и требало да кошта са неком нормалном маржом. 

Све док има потражње, односно док се врти новац и одржава досадашњи обим промета у малопродаји, трговци неће снижавати своје цијене, односно марже. Таква ситуација одговара и онима који држе кључеве сефа, односно буџета, ма гдје се они налазили, јер више цијене значе и веће приходе од ПДВ-а. И они су уз мјесеца у мјесец све већи, хвале се порезници, не желећи појаснити и како је дошло до тога, јер се не отварају нове фабрике и расте број запослених. 

Оно што тренутно добрим дијелом одржава обим трговине јесу у ствари иностране дознаке. Према процјенама свака десета марка потрошена у БиХ зарађена је негдје вани. Слично је и у сусједним државама. Да ли то може довијека трајати? Не може. Нико не спомиње да је у посљедња три мјесеца забиљежен пад промета у малопродаји. Није још ништа драматично, али очигледно људи имају све мање новца. Ако погледамо посљедњих пет година и узмемо у обзир раст просјечне плате и синдикалне потрошачке корпе, једна породица је остала краћа за око 300 марака мјесечно. 

Онда не треба да чуди што данас имамо случај да готово нема породице у којој оба родитеља не раде. Принуђени су на тако нешто, а што онда опет води до питања - да ли они у том случају имају довољно времена за дјецу и њихово одгајање? Школе су некада биле васпитно-образовне. Данас су све само не оно прво, јер су се и наставници навукли на "бенседине".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.