Фудбал и још понешто

Три деценије трају полемике о (не)навијању за фудбалску и друге "националне" селекције БиХ и у том периоду ствари се нису помјериле са мртве тачке. Прецизније, ситуација је данас готово истовјетна као и, на примјер, 1996. године. За "национални тим" навијају искључиво Бошњаци у овој земљи те миноран процената Хрвата и Срба. Ови потоњи имају своје националне тимове у сусједним земљама и не постоји начин да их се убиједи да се понашају на било који други начин.

Истини за вољу, у протеклих 30 година био је један период од неких годину и по-двије дана када је атмосфера била мало другачија. Било је то вријеме када је на клупи фудбалске репрезентације сједио покојни Мирослав Блажевић. Популарни Ћиро, омиљен у свим крајевима бивше Југославије, својим шармом и неспорним фудбалским ауторитетом утицао је на дјелимичну промјену расположења више у Мостару, а мање у Бањалуци. Ништа нарочито, али искључивост је била сведена на многу мању мјеру него прије и послије његовог мандата. Из тог периода датира и ситуација из једног бањалучког угоститељског објекта. Био је 28. март 2009. године када је Белгија, у Генку, у оквиру Квалификација за Мундијал у Јужноафричкој Републици, угостила Ћирину селекцију. Резултат је био спектакуларних 4:2 за госте. БиХ је повела на старту меча голом Едина Џеке што су присутни у поменутом локалу поздравили са одобравањем. Изједначујући гол Белгије услиједио је у другом полувремену а иста екипа је, са готово истим одобравањем, поздравила и тај погодак. Испоставило се, међутим, да је већини присутних примарни интерес био да утакмица заврши, кладионичким жаргоном, типом гол-гол. Тријумф БиХ у наставку меча био је потпуно у другом плану.

И то је био напредак, јер дотада голови БиХ нису у Бањалуци уопште прослављани. Одласком Ћире Блажевића са клупе ствари су се углавном вратиле на старо. И ту негдје лежи суштина цијеле приче о (не)навијању за репрезентацију. Кад постоји одређени материјални интерес, и репрезентација, каква-таква је, може да послужи, био у игри обични тикет спортске прогнозе или много озбиљнији приход попут оног од ФИФА који следује свакој селекцији која се пласира на Мундијал. А одлазак БиХ на СП у Сјеверну Америку донијеће много пара Фудбалском савезу БиХ, а гдје има много пара, почесто се не гледа ко је Србин, ко Хрват, а ко Бошњак. Ко посматра ствари на тај начин, мање му је битно да је исти онај Џеко из Генка 17 година касније и даље у репрезентацији и да је у међувремену постао ходајућа фудбалска легенда.

Али, ко још мари за фудбал и фудбалере.

Стога, Бошњаци заиста не би требало да се љуте на комшије Србе и Хрвате што не желе да навијају заједно са њима, а још мање разлога имају и Срби и Хрвати да се љуте оне из њихових редова који, ето, из спортских или неспортских разлога, подржавају ту селекцију. И једни, и други, и трећи, не раде то тек због фудбала. Има ту и још понешто.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.