ЕУ, СФРЈ и СССР

Нема вјечних савезника, ни вјечитих непријатеља. Само су интереси вјечни. Рекао је ово давне 1848. године енглески лорд Палмерстон. И тако је одувијек било. Велике и моћне државе немају пријатеље. У најбољем случају односи између одређених народа и држава могу се упоредити са браком из интереса. Када њих нема - готово је. Развод.

Љубав на папиру, односно интересна романса између САД и Европе имала је савршеног смисла прије 80 година, послије Другог свјетског рата. Она је након једног периода забављања прерасла у брак из којег је рођен НАТО 4. априла 1949. године. САД су осмислиле ову интересну брачну заједницу да поразе СССР, односно комунистички систем који је био сушта супротност тадашњем капитализму. 

Овај пројекат окончан је падом СССР-а 1991. У Европи је то била година весеља и славља. Онда је на ред дошла СФРЈ, покусни кунић на којем је извршен нови експеримент, који је у наредним годинама требало да послужи за ново разбијање Русије. Да би се то што лакше спровело, НАТО предвођен САД наставио је да се шири ка истоку, све ближе границама некадашњег руског царства. При томе су коришћене огромне своте новца које су преко УСАИД-а пласиране у ширење демократије и неких нових вриједности. Према подацима који су процурили у јавност, САД су инвестирале више од пет милијарди долара у рушење проруских власти у Кијеву. Епилог знамо. 

Европа је слијепо слиједила свог супружника. Али, како то обично бива, када брак буде склопљен само из интереса, он на крају пукне. САД нису више заинтересоване за Европу. По доласку на власт Доналда Трампа, САД једноставно више не желе ову врсту брачне обавезе, јер немају више интереса. Вашингтон од Европе тражи плаћање алиментације. Трампова логика се своди на то да амерички циљ треба да буде остваривање профита, а не насилни извоз моралних идеала.

Стара дама сада мора да одлучи шта и како даље. Европска унија се налази на танком леду. Млада је остављена да се сама брине о себи. Не постоји више ни европско братство и јединство. Интеграције су све лабавије јер су све јаче разне центрифугалне силе. И умјесто да се након развода врате на фабричко подешавање, евентуално нађе начин да се успоставе покидане везе са Русијом, као што то раде САД, ЕУ наставља са доношењем сулудих и непромишљених одлука. Умјесто у мир и благостање, одлучили су да новац уложе у рат. На тај начин желе подићи изгубљену "конкурентност". 

Одлука да се у наредне четири године обезбиједи 800 милијарди евра за јачање безбједности суманут је потез. Дакле, будућност ове заједнице не изгледа добро. Она је на добром путу да доживи судбину СССР-а или СФРЈ. Андреј Амалрика је 1970. написао есеј у којем је провукао тезу да ће СССР страдати због унутрашње омамљености у рату против спољног и врло често имагинарног противника. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.