Ех, кад би...

У БиХ живе Срби, Хрвати, Бошњаци и остали. Сви они заједно, са свим својим специфичностима, историјом, традицијом, обичајима, чине БиХ сложеном државном заједницом. Јединственом барем на брдовитом Балкану.

И умјесто да буде, а може то, примјер суживота, поштовања и различитости које се заједно боре за боље сутра готово да свако јутро донесе нове разлоге за политичка препуцавања, свађе, тешке ријечи и још теже жеље и намјере.

Тако нешто је потекло ових дана, ни мање ни више, него од Мустафе Церића. Од човјека који је био поглавар Исламске заједнице у БиХ и који је сада себи дао за право да "попује" како треба основати тзв. "босанску православну цркву".

Таман кад помислимо да нас ништа више не може изненадити, чак ни у овој и оваквој БиХ, осване нешто овако или слично. И, наравно логично, покрене лавину реакција из којих може свашта да настане. И умјесто да гледају како да коначно погурају ову земљу напријед, политичарима се, случајно или не, намјести да их тај тежак камен поново повуче ка дну.

И ова година је тако почела, а знајући све шта је пред њима неће бити ни лака ни нешто другачија од протеклих које и јесу запечатиле подјеле. Посебно на политичком пољу. Нажалост, неријетко су се преливале и међу онај обичан народ.

Срамна Церићева визија није могла проћи ни незапажено ни без реакције. И то је и сам знао и прије него што ју је преточио у ријечи и подијелио са свима. Зато је и можда и важније питање шта се ваља иза брда и какве намјере крију. Али и то ће вријеме показати.

Као што ће, из дана у дан, показивати да ова земља може опстати само ако се поштују надлежности, загарантована права народа и под условом да свако гледа своја посла и не ради оном другом, односно трећем о глави.

БиХ је и 30 година послије Дејтонског мировног споразума, који ју је подигао на нове темеље, земља случај. Јединствена и по томе што над њом "виси" ОХР и неименовани странац који би да се све он пита. Од тога шта јести па до тога како треба да гласе одредбе кључних закона. Ко шта треба да слави, односно шта Република Српска може да слави, док у ФБиХ могу да раде шта хоће све док се њему клањају.

Неће се ова земља усрећити док је кроје странци и страни интереси. У то су се ваљда до сада сви увјерили. Срећу неће донијети ни домаћи екстремисти који још вјерују да је БиХ предодређена да буде унитарна држава, односно да ће је на тај начин "прекрстити".

Али у цијелом том лавиринту подјела, раскола, тензија, издваја се нешто што показује да сви чак и у оваквој БиХ могу да раде заједно. То показује "случај Трговска гора". Ех, кад би такав приступ имали барем према половини јада и проблема који нагризају дејтонске, историјске, културне и све друге темеље БиХ, гдје би нам, како народ каже, био крај?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.