Џон (Б.) Малкович међу Србима и Бугарима

Један од најистакнутијих начина да се неки савремени писац (пр)огласи класиком јесте да му буду објављена изабрана или сабрана дјела.

То је у социјалистичкој Југославији бивало чешће неголи у земљама насталим њеним распадом. Постоје за то најмање два разлога, а оба имају везе са промјеном политичког и економског поретка. Најприје, издаваштво је ономад било државно и мање комерцијално оријентисано. Људи нису толико склони куповању комплета књига чија ранија издања често већ имају. Међутим, у социјализму су велику улогу у продаји књига имали такозвани “аквизитери” који су по унутрашњости успјешно продавали комплете књига за које се сумња да су више својим хрбатима служили као обогаћивање собног намјештаја, него што су те књиге заиста читане. Ипак, и данас се, макар и рјеђе, неки комплети изабраних дјела ипак објављују. Можда и најрецентнији примјер су Изабрана дјела Светислава Басаре у издању београдског “Службеног гласника” (иначе државне издавачке куће, успут буди речено).

СТРАХОВИ И МИСТИФИКАЦИЈЕ

Међу књигама уврштеним у изабрана дјела је и роман “Џон Б. Малкович” изворно објављен 2001. О овој књизи је књижевни критичар Ненад Шапоња писао овако: “Приповедајући изван система конвенционалног поимања појавног, трагајући за границама метафизичког, а откривајући текст као извештај о растакању како личности, тако и стварности јунака, Светислав Басара и у роману 'Џон Б. Малкович', наоко римејку претходног романа, у серији животних мистификација, концентрисано и усредсређено води свог читаоца у просторе свеколике стварносне сумње. Уз помоћ средњовековне схоластике и мистике, психоанализе, модерних страхова и параноидних мистификација, стратегије љубића и концептуалистичких пројеката те историје и заборављене идеологије рока, овај писац у роману 'Џон Б. Малкович' исписује једну од својих најтипичнијих књига”. Прича о Басариним насловима могла би бити тема за засебан текст, а овдје ми овај примјер служи само као ефектан увод за разматрање “културног скандала” који тренутно потреса Бугарску.

Наиме, како агенције јављају, Малковичево рецентно гостовање у Софији није прошло тријумфално како се вјероватно очекивало. Не бисмо ипак требали, како се то каже, трчати пред руду. Контекст за ову ситуацију стар је тачно тринаест деценија. Наиме, током 1894. године у лондонском позоришту “Авенија” премијерно је изведена комедија Џорџа Бернарда Шоа “Оружје и човјек”. Радња драмског текста је смјештена у 1885. годину, у вријеме српско-бугарског оружаног сукоба. Све то очигледно спада у, што би Весна Голдсворти рекла, руританијски регистар. Међутим, унутар тог регистра, текст има високу репутацију. Цијенио га је Џорџ Орвел, успјешно је постављан на Бродвеју, Марлон Брандо је своју посљедњу позоришну улогу одиграо баш по овом тексту.

НАИВНЕ ОПТУЖБЕ

Док је хладни рат још трајао, још средином осамдесетих година прошлог вијека, дакле, Џон Малкович је поставио ову представу у Њујорку. Неко из Софије се четрдесетак година касније сјетио тога и позвао га је да постави исти текст на сцену Народног позоришта “Иван Вазов” у Софији. Очекивало се одушевљење, али десила се супротна ствар. Како јављају агенције: “Представа из 19. вијека коју је режирао амерички глумац Џон Малкович разбјеснила је националисте у Бугарској који је виде као увреду за земљу, тврдњу коју холивудска звијезда одбацује”. Прошлонедјељна премијера драме “Оружје и човјек” ирског писца Џорџа Бернарда Шоа изазвала је насилне протесте националистичких група.

“Ова представа је срамота и мора се забранити. Руга се нашим прецима који су гинули за Бугарску”, викала је 21-годишња студенткиња Јоана Илијева, која је била у разјареној маси. Након премијере представе у готово празној сали Малкович је рекао да је задивљен како је његова продукција примљена. “То је прилично необична реакција, али ово је чудно вријеме на свијету - све више људи воли да цензурише ствари са којима се не слажу”, рекао је он на конференцији за новинаре заједно са неколико глумаца на сцени. Представа је духовит осврт на српско-бугарски сукоб с краја 19. вијека, који говори о апсурдности рата и разоткрива све мане обожавања херојства и милитаризма. То је “шармантна, безбрижна, нека врста антиратне комедије” коју је Малкович већ поставио на Бродвеју 1985. Малкович сматра да је потрага за историјском тачношћу драме “застрашујуће наивна”. На крају је додао: “Шо није знао ништа о Бугарској и само је желио мјесто за инсценацију рата”.

ИЗРУГИВАЊЕ

Бугарску, најсиромашнију земљу ЕУ, муче политичка превирања од 2021. године, што је погодовало крајњој десници у земљи. За странку Вазраждана, трећу највећу снагу у парламенту, Малковичева представа је осредња са лошом глумачком поставом. Бугарски конзервативни савез писаца СБП саопштио је да “таквим актима” није мјесто у Бугарској, јер су “изругивање хиљадама војника који су пали за слободу и поновно уједињење земље”. Малковичево презиме доста директно призива његово балканско и јужнославенско поријекло. Године 2004. био је специјални гост на филмском фестивалу у Сарајеву, а касније је знао навратити и у неке друге екс-југословенске републике. Још од 1999. године, дакле пуних четврт вијека, од култног (у правом смислу ријечи) филма Спајка Џоунза (по сценарију Чарлија Кауфмана) “Бити Џон Малкович” статус овог глумца унутар западне популарне културе је дословно легендаран. На рубовима империје, пред таквима се масе обично клањају. У том смислу, скорашњи инциденти у Бугарској призивају амбивалентна осјећања. С једне стране, аргументи људи који протестују, барем онакви какви се артикулишу у агенцијским извјештајима, су антипатични. С друге стране, човјеку је такво што ипак симпатичније од оног глупавог, кметовског обожавања сваке холивудске шуше какво се виђа на појединим фестивалима у такозваној регији и шире. Немам никакве сумње да су они бугарски кружоци који су Малковича позвали њега и више него добро платили. Немам такође ни сумње да су очекивали непомућен успјех. Незадовољство “из базе” ипак им је пореметило планове. Не знам је ли до тајминга или до нечега другог, али све ме неодољиво подсјећа на фрустрације холивудских селебритија резултатима америчких предсједничких избора. У комбинацији народно-епског и холивудског дискурса, то би се могло овако описати: Сиротиња раја узвраћа ударац.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.