Добро дошли у Републику Српску

Тресла се гора, родила се табла "Добро дошли у Републику Српску" на 50 метара од граничне линије. И министар који не зна шта је гранична линија. И једна смјена. Наизглед неочекивано, усред мандата, под плаштом приче о "европским законима" од којих један предвиђа и озакоњивање поменутих табли, отворена је прича о промјени власти у заједничким институцијама, а све слути на то да су сви, или готово сви, једва дочекали овакав развој догађаја.

Опозиција у Српској због тога што им се указала прилика да заузму бусију у каквој-таквој власти, а власт да то, мање од двије године прије избора, искористи у кампањске сврхе, као што им је то успјело 2018.

Такозвана "вин-вин" ситуација.

На тренутак ваља поново отићи до Србије и бити срећан што овдје мало тога личи на оно што они имају тамо. О односу власти и опозиције причамо. Мање смо политичко тржиште, мало је другачија политичка култура, једноставно другачије смо насађени па у Бањалуци нема, као у Београду, ни црвених средњих прстију на зидовима зграда, ни таблоидних кербера, ни превише дежурних наклапача, нити неких других видова озбиљнијих хајки на политичке противнике. Напротив, хајке овдје више уопште не пролазе, а добра потврда за ту тезу је случај Драшка Станивуковића из посљедње кампање, из које је, иако се пуцало са свих страна, изашао неокрзнут.

Република Српска има добро структурисану власт са једном изузетно чврстом руком и не превише добро структурисану опозицију са једним наговјештајем чврсте руке. У таквом односу снага нимало није чудно што су СДС, ПДП и Листа за правду и ред заинтересовани за улазак у сарајевску власт. Није чудно, јер циљ сваке опозиције, по дефиницији, је да некада постане власт.

Само што власт у Сарајеву нимало не личи на власт у Бањалуци. Не по начину владања, него по односима. Јер, тамо доље (или горе, како год) постоје и неки Бошњаци и већ три деценије исти Хрвати. Прије свега, Бошњаци, звали се "тројка", СДА, Комшић или неко четврти. То је њихов терен, а у гостима треба знати одиграти паметно и мудро. Све изгледа, међутим, да на српској страни тренутно нема ни памети ни мудрости.

Опет, ако елиминишемо из ове приче Хрвате, који су, како сами тврде, угрожени и скрајнути (а за то им није нико крив него онај што потписа Вашингтонски споразум), потребно је обратити пажњу на оно што ових дана говоре и раде бошњачки политичари. А кад се обрати пажња, види се јасно да, колико год били у различитим странкама, о једној теми мисле исто. И то је тако већ 30 година. Када су на дневном реду Срби, Република Српска, Србија, Додик, Вучић, било ко, исто мисле и говоре и Изетбеговић, и Никшић, и Конаковић и лидери свих других партија, већином насталих из СДА. У Бањалуци, када су на дневном реду БиХ, Бошњаци, Федерација, Изетбеговић, Никшић, било ко, не мисле исто или бар не говоре исто Додик, Станивуковић, Миличевић и лидери свих других партија.

Бити власт у Сарајеву, какви год српски кадрови били на позицијама у заједничким органима, а било је, и има тамо, свакаквих дилетаната, не значи ићи на поклоњење тамошњим политичарима. Колико год то Сарајево изгледало далеко, није баш да није близу, а, бар засад, бошњачко је колико и српско или хрватско. Тамо је потребно дјеловати јасно и чврсто и, што је најважније, потребно је читати оно што вам гурају под нос.

Није све у фотељама, има нешто и у тим папирима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.