Дјеца у раљама интернета

Из дана у дан дјеца основношколског узраста пуне новинске ступце. О њима се емитују прилози на свим радио и телевизијским станицама. Портали су преплављени текстовима који говоре о тој дјеци.

Нажалост, у медије нису доспјели због успјеха на такмичењима из математике, физике или неког страног језика, а ни због медаља освојених  на неком спортском такмичењу. Не пише се о њима ни због изузетног владања.

Дјевојчице и дјечаци широм Српске све чешће су главни актери којекаквих изазова који им се сервирају на популарним друштвеним мрежама, а које они брже-боље копирају зарад аплауза својих вршњака. 

Без имало размишљања о посљедицама, без трунке опреза и задршке, такмиче се ко ће стећи већу популарност направивши што већу глупост. То је чак и преблага ријеч за све оно што данашње генерације раде.

Интернет би требало да буде нешто корисно, да тамо пронађемо податке, да нам олакша учење, посао, да се едукујемо, да научимо. Међутим, све чешће је интернет тамница све млађих генерација, које тамо на глобалној мрежи живе у неком свом, отуђеном свијету, дивећи се неким јутјуберима и тиктокерима, копирајући све што они раде, од начина говора, до разних изазова. Неријетко из тих изазова излазе повријеђени и поломљени.

И све то траје већ годинама. И све је горе и горе. Од "плавог кита", "крваве марке", падања у несвијест до "Супермен изазова" у којем једни друге бацају и снимају, све док неко не заврши у гипсу.

Реченица "Батина је из раја потекла" коју су наше или генерације наших родитеља често слушале од старијих данас би у најмању руку дигла трећи свјетски рат. Нема службе која се не би укључила да преиспита то "насиље". 

Зато изузев на новинарска питања већ данима и мјесецима сви мудрују и ћуте, док насиље, али оно право насиље постаје свакодневица. И све чешће насилници су дјеца. Дјеца! 

Брине ли то икога у овој земљи? Очигледно сви имају нека друга, преча посла. А дјеца губе главу, ломе руке и ноге, потежу ножеве на вршњаке, нападају наставнике. Па шта ће радити са 20 година када су у основној школи овакви? Дјеца имају сва могућа права, али очигледно никакве обавезе ни одговорности.

Наравно да постоје дјечија права и да се она морају поштовати, али постоје и култура, поштовање, одгој, нешто што се понесе из куће, а надогради у образовним установама. Макар је некада постојало. Данас се дјеца очигледно само рађају у породицама, а васпитавају на интернету и усвајају обрасце понашања који везе са породичним одгојем немају. 

Зато ћемо колико већ сутра читати о разбијеним носевима, поломљеним дијеловима тијела, нападима на наставнике, јер то је модерно, тиме се стиче популарност у накарадном времену. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.