Ћутање које убија

Трагични догађај у Калесији, гдје је Емир Селимовић убио своју супругу Инелу и њиховог малољетног сина, није само чин насиља већ упозорење које показује колико су насилници сигурни у својој моћи и како бирају жртве које не могу да се заштите саме, док друштво окреће главу и ћути на све.

Иако до момента злочина није било пријава за породично насиље, постојале су чаршијске приче да Емир вара супругу и да је малтретира. Она није имала снаге да га пријави иако је, према причама многих планирала да напусти стан који је она купила, како би избјегла трагедију. Нажалост, није успјела, а овакав злочин само потврђује да у нашем друштву преовладава менталитет "само нека није код мене", док жртве остају препуштене саме себи. Када трагедија коначно избије сви се питају како је до ње дошло, а одговор је често једноставан - до ње долази зато што сви окрећу главу.

Примјер из Калесије то болно потврђује и указује на кључни проблем колико често жртве насиља трпе без пријављивања. Колико пута су њихови најближи и комшије знали шта се дешава, али су остали нијеми? Према писању медија, Инела није имала никога да је заштити - њени родитељи су били болесни, а сестра јој живи у Њемачкој. У друштву које функционише на принципу "не мијешам се, није моја ствар", насилници управо у томе налазе сигурност. Што је још трагичније, отац који би требало да штити и чува породицу постао је убица. Досадашњи подаци говоре да је Емир голим рукама удавио супругу и сина, а потом побјегао. То, како каже психологија, указује на велику агресију, афект и личну фрустрацију коју осумњичени није могао или знао другачије да изрази него насиљем. Сви се питамо како, а нико не жели да  се упита зашто смо жмирили на приче о њиховим размирицама. Такође, нико се не пита да ли је поменути имао психичке проблеме које нико није препознаo или, још горе, није желио да види. Да јесте, можда би трагедија била избјегнута. Колико пута смо чули да неко у нашем окружењу показује знакове нестабилности, а ипак смо то одбацили као неважну причу? У друштву у којем се ментално здравље игнорише, а насиље минимизира, док не постане трагедија овакви случајеви нису изузетак, већ правило. Насиље није само лична трагедија већ и друштвени проблем. Када институције не пружају заштиту, када се комшије не осврћу на вриске с друге стране зида, када се игноришу сузе, тада постајемо саучесници. Колико је жена попут Инеле данас међу нама? Колико их је у страху да проговоре, јер знају да никога неће бити брига?

Филозоф Фридрих Ниче је рекао: "Највећа догађања нису на бучним трговима, него у тихим собама". Док се ми бавимо политиком и тривијалним свакодневним темама иза затворених врата догађају се ужаси. Но, они не остају скривени - изађу на видјело тек када је прекасно. Ова трагедија није само злочин једног човјека, она је одраз једног друштва које није заштитило своје најслабије.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.