Борба за опстанак

Седам мјесеци уочи општих избора ситуација на политичкој сцени у Републици Српској надасве је специфична и такорећи неуобичајена за овдашње прилике. И док је током претходних петнаестак година једна ствар уочи сваких избора била јасна - један кандидат СНСД-а за инокосне функције биће Милорад Додик, данас је ствар нешто другачија, додуше такође сасвим јасна - Додик овај пут неће бити кандидат.

А ко ће бити кандидати за предсједника и српског члана Предсједништва у име најјаче странке у држави зна вјероватно само Додик. И није ни нормално да у марту та имена буду откривена, али ко год да буде, и то је сасвим јасно, СНСД и владајућа коалиција ће бар у једну од поменуте двије трке ући са новим лицем, а свако ново лице носи и нову дозу опреза. Ко сматра да није тако, нека провјери резултате пријевремених избора.

Сасвим је јасно и да ће кључна бити предсједничка трка, јер политички блок који добије ту позицију након избора може много лагодније да приступи процесу формирања владе за шта, вјеровали или не, и нису толико битни резултати избора за Народну скупштину имајући у виду да добијање мандата у НСРС на листи једне партије не значи аутоматски да носилац тог мандата колико дан послије избора неће завршити у другој.

Али, то су већ неке наше аномалије које је немогуће вратити "у винкл".

У опозицији, пак, претходних петнаестак година најчешће се ништа није знало и много се калкулисало са именима кандидата, највише због тога што се прво вијећало у коју ће трку Додик па су му тражили одговарајућег противкандидата. Данас, међутим, у опозицији, прилично завађеној, сви битни ликови би да буду неки кандидати. Странка Јелене Тривић иде и корак даље па потенцијалним партнерима нуди договор не само о кандидатима за инокосне, већ и функције које се попуњавају након избора (премијер и предсједник НСРС).

Наизглед, широку палету има опозиција, а у стварности, у њиховим редовима само један потенцијални кандидат показује озбиљну амбицију у коју год трку да уђе, уз дозу неизвјесности о снази странке (ако ПДП још постоји) или покрета (у процесу оснивања) који води. И остали кубуре са низом отежавајућих околности. Бранко Блануша има какву-такву странку, али нема довољно јак лични политички бекграунд. Јелена Тривић можда има тај бекграунд, али нема богзнакакву странку, док Небојша Вукановић сматра да има и бекграунд и странку.

Они ситнији играчи на обје стране политичког спектра који не би да се петљају у појединачне кандидатуре имају своје рачунице које се углавном своде на борбу за пуки опстанак у домаћој политичкој утакмици.

Додуше, и некима од оних најгрлатијих ови избори такође ће бити борба за опстанак. Питање је да ли су, у заблудама о величини властитог бекграунда, уопште тога свјесни.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.