"Бонска овлашћења" или апепе

Када би неко чија су права погажена, који је смијењен или осуђен на основу аката високог представника, поднио тужбу домаћем или страном суду и тражио да буде саслушан високи представник, учесници ПИК-а као самоизабраног тијела самоизабраних држава и организација, амерички амбасадор и други амбасадори самоизабране квинте, они би могли рећи да су све што су чинили били само приједлози, сугестије, исказивање помоћи, а органи БиХ су то све добровољно прихватали и примјењивали

У Општем оквирном споразуму за мир у Босни и Херцеговини, познатијем као Дејтонски споразум, пише: "Члан 12. Стране потписнице овог Споразума, оснивају Савјет за имплементацију мира у БиХ (Peace Implementatiom Council – ПИК) који чине 55 држава и организација, као и његов Управни одбор од 11 чланова  чији спискови су у прилогу.

Члан 13. Савјет за имплементацију мира у БиХ, односно Управни одбор: именује Високог представника  страна-потписница Анекса 10, а то су 'Република БиХ', СР Југославија, Хрватска, Република Српска и Федерација БиХ; подржава активности Високог представника страна-потписница Анекса 10. дајући му смјернице за рад и заштиту од стране чланица ПИК-а; поздрављајући намјеру може овластити Високог представника да сам себи прибави овлашћења која се односе на наметање  закона и других аката који су обавезујући за све органе у БиХ, право да поништава законе и друге акте које донесу надлежни парламенти у БиХ, право да смјењује демократски изабрана и именована лица на било коју функцију у БиХ. Члан 14. Високи представник не сноси никакву одговорност за активности које предузима на основу поздрављања намјере коју исказује Савјет за имплементацију мира у БиХ." У Анексу 4. Дејтонског споразума који је Устав БиХ, на почетку његове Преамбуле као врховно правило пише: "Вежи коња гдје ти ага каже."

Пише или не пише

Питате се да ли све ово стварно пише у Дејтонском споразуму? Наравно да не пише. Коњи и аге су дио вјековног поданичког положаја који је брижљиво одржаван и након одласка турских ага као господара сиротиње раје.

Зато је и опстао као правило свих бошњачких политичких странака и њихове свеколике јавности којим се и данас руководе повлађујући лажном високом представнику њемачком туристи Кристијану Шмиту. Што се тиче Дејтонског споразума, он има само 11 чланова, а садржину нигдје написаних чланова 12, 13. и 14. измислила је и спроводи такозвана међународна заједница, за коју се не зна ко су и шта су. Та неодређена и недефинисана "међународна заједница" нема никакво право да одређује какви ће бити односи у БиХ као чланици Уједињених нација.

Немају право ни по Дејтонском споразуму, ни Повељи Уједињених нација, ни по Међународном пакту о грађанским и политичким правима и Пакту о привредним, социјалним и културним правимa, нити по било ком другом акту међународног права који су саставни дио Устава БиХ.  Па зашто то онда прихватају стране потписнице Дејтонског споразума и његових 11 анекса. Одговор се налази у вишевијековном пројекту учења беспомоћности нижих раса, народа и појединаца, мање вриједних и наводно неспособних да сами знају шта је за њих најбоље па им онда "међународна заједница" кроји капу.

Онако, да им никако не буде потаман, већ да стално очекују додатна упутства и налоге за натицање премалене или превелике капе. Пошто се све то чини без икаквог правног основа, та "међународна заједница" то онда заогрће у помпезне називе - увођење демократије, владавина права, правна држава, људска права, цивилно друштво, слобода медија, европске тековине.   

Високог представника нема у споразуму 

Требало би рећи да се високи представник уопште и не помиње у Дејтонском споразуму. Он постоји само у његовом Анексу 10. који је једина основа за дјеловање високог представника и то искључиво као представника страна-потписница Анекса 10. (међу којима је и Република Српска) које су и тражиле именовање само једног и то је био Карл Билт.

Иначе, послије Билта, сви остали високи представници закључно са посљедњим Валентином Инцком, постојали су по инерцији, без тражења страна потписница Анекса 10, али их је ипак потврђивао Савјет безбједности УН. То није "високи представник међународне заједнице" и нема никакву надлежност за цијели Дејтонски споразум. То може да види свако ко прочита Дејтонски споразум. 

Дакле, стране потписнице  Анекса 10.  су потписале ОВО: "Стране траже постављање високог представника који ће бити именован у складу са релевантним резолуцијама Савјета безбједности Уједињених нација", а добиле су ОНО: "Данас су у Сарајеву амбасадори земаља чланица Управног одбора Савјета за спровођење мира (Peace Implementation Council – ПИЦ) службено именовали Кристијана Шмита за сљедећег високог представника у БиХ, након што га је за то мјесто кандидовала Њемачка." То је 27. маја 2021. објављено као амбасадорско саопштење (без Русије) на сајту ОХР-а. Добили смо ОНО, умјесто ОВО, иако

једно са другим нема везе. ОНО нема тражење Републике Српске ни других страна потписница Анекса 10. за његово именовање, нити потврду  Савјета безбједности УН. Зато је ОНО лажов и преварант, као и остала евроатлантска братија која га подржава и титулише "високи представник". Амбасадори сарајевски су прекршили и Бечку конвенцију о дипломатским односима која не дозвољава мијешање у унутрашње ствари земаља које их прихвате као представника стране државе. Требало би знати да је ОНО било на дневном реду сједнице Савјета безбједности УН одржане 22. јула 2021, али "амбасадорско именовање" Кристијана Шмита није потврђено, јер је добио само два гласа и 13 уздржаних. Зато се ОНО више и не помиње у резолуцијама Савјета безбједности УН ни 2021, 2022, 2023. ни  2024. године, ни као високи представник, ни као име и презиме. Провјерите на сајту УН.  

Без извршног наслова

Први високи представник Карл Билт након потписивања Дејтонског  споразума, крајем децембра 1995. године "Њујорк тајмсу" је изјавио: "Изгледа да ви прецјењујете моћ високог представника. У његовој моћи није да извршава и успоставља, него да посматра и усклађује." То је потврдио и 25 година касније као  копредсједавајући Европског савјета за спољне односе у свом извјештају из 2021. под називом: "Босна од рата до Дејтона и до свог полаганог мира", у коме је написао да "цивилна структура - ОХР није добила никаква овлашћења".

Шта би се десило када би БиХ одбила да примјењује оно што чини високи представник, а што није његов задатак по Анексу 10. Дејтонског споразума? Па ништа! То је отворено рекао Педи Ешдаун у интервјуу британском "Гардијану", 2005. када је признао да ауторитет његових одлука проистиче само из њиховог прихватања од стране БиХ рекавши: "Ако нека одлука коју донесем буде одбијена, мој ауторитет нестаће као јутарња роса".

Другим ријечима - апепе. Ако прође, прође, а ако не прође, нема примјене одлуке високог представника. 

Зато је све и смишљено да скине било какву одговорност високог представника, али и Савјета за имплементацију мира и сарајевских западних амбасада. Одговорност за незаконитости и неправду, за сав хаос и нестабилност, за сву штету чињену према БиХ и њеним становницима посљедњих тридесет година које су они појели као скакавци. Када би неко чија су права погажена, који је смијењен или осуђен на основу аката високог представника поднио тужбу домаћем или страном суду и тражио да буде саслушан високи представник, учесници ПИК-а као самоизабраног тијела самоизабраних држава и организација, амерички амбасадор и други амбасадори самоизабране квинте, они би могли рећи да су све што су чинили били само приједлози, сугестије, исказивање помоћи, а органи БиХ су то све добровољно прихватали и примјењивали. Рекли би да они као странци не сносе никакву одговорност, ни моралну, ни материјалну.

За обилато кршење људских права што изричито забрањују све међународне конвенције које су саставни дио Устава БиХ, за одређивање кривице без било каквог поступка, без права на одбрану и жалбу, за материјалну штету, за претрпљене душевне болове, за растурене породице, за уништене каријере. 

Шта кажу ино-странци 

Парламентарна скупштина Савјета Европе, чији је БиХ пуноправни члан,  још 2004. године, усвојила је резолуцију у којој се  између осталог  каже: "Да је непомирљиво са демократским принципима да ОХР буде у стању да доноси извршне одлуке, а да за њих не сноси одговорност, нити обавезу да оправда њихову валидност, а да при томе нема правног лијека. Свакако се не ради о нормалној ситуацији да неизабрани странац врши таква овлашћења у држави чланици Савјета Европе."

Отад је прошло  20 година, а БиХ све више тоне у безакоње које спроводи ОХР и његови инструменти као што су "тужилаштво и суд БиХ" којих нема у Уставу БиХ. Да не заборавимо још један инструмент размонтиравања дејтонске структуре БиХ, а то је Уставни суд БиХ. Годинама је прегласавањем српских, а често и хрватских судија (три странца и два Бошњака) кршио Устав БиХ на штету Републике Српске и Срба, а често и против Хрвата који немају свој ентитет. И данас то чини као остатак, заправо патрљак од  Уставног суда БиХ, зато што нема девет чланова како изричито одређује Устав БиХ, јер нема двојицу судија из Републике Српске, па његове одлуке нису ни легалне ни легитимне па тиме нису ни обавезујуће. То је чак и Жељко Комшић, резервни бошњачки члан Предсједништва БиХ констатовао у октобру 2022. године: "Уставни суд је остао већ без једног судије. Половином августа је Мато Тадић отишао у пензију.

Врло брзо иде и Миодраг Симовић у пензију и остављате Уставни суд без двојице домаћих судија и онда се поставља питање како ће тај Уставни суд уопште моћи да ради." Онако како ради и данас - неуставно.

Др Мирослав Барош са Универзитета Шефилд Халам пише: "У правном смислу, присвајање овлашћења високог представника је ultra vires; не постоји ни правни основ ни образложење ни за једно овлашћење изван овлашћења предвиђених Дејтонским споразумом, а то су: праћење и помоћ у спровођењу цивилних аспеката уговора."

Дејвид Чендлер, стручњак за Дејтонски споразум са Универзитета у Вестминстеру каже: "ПИК је био само правна измишљотина са циљем да се међународна управа над дејтонским процесом учини кохерентном, али без рестриктивних стега међународног права."  Паулина Невил Џоунс, бивша политичка директорица Министарства иностраних послова Велике Британије и вођа британске делегације на дејтонској мировној конференцији, била је пресудна за успостављање ПИК-а.

Како је касније навела, "сви су знали да се ради о подвали". Карлос Вестендорп, високи представник у вријеме бонске конференције ПИК-а у децембру 1997. каже: "На бонској конференцији, успјели смо да уведемо начин на који високи представник може да доноси те одлуке што, правно гледајући, није у складу са Дејтонским споразумом. Морам признати да то и није било баш легално." 

Јасна правила међународног права

Дејтонски споразум и његових 11 анекса јесу дио међународног права и на њих се примјењује Бечка конвенција о праву међународних уговора која прописује врло прецизна и сваком јасна правила тумачења. Према конвенцији, за тумачење Дејтонског споразума искључиво су надлежне стране потписнице: "У циљу тумачења уговора, контекст обухвата, осим текста, преамбулу и укључене прилоге(анексе). Уговор може бити измијењен и допуњен споразумно између потписница."

Дакле, приликом тумачења не узимају се у обзир чак ни резолуције Савјета безбједности, а поготово не и коминикеи и закључци Савјета за имплементацију мира у БиХ, сједнице његовог управног одбора, саопштења амбасада Квинте, заправо сепсе, јер користе сваку прилику да трују односе и разваљују сваки договор који постигну демократски изабрани представници три народа и два ентитета. Значи да у тумачење Дејтонског споразума не улазе изјаве америчког амбасадора, а ни ОХР-а и Кристијана Шмита, који нема потврду свих потписница Анекса 10. и Савјета безбједности Уједињених нација, како то прописује члан 1.2. Анекса 10.    

Неуставно правосуђе 

Један од примјера кршења Дејтонског међународног споразума и његовог Анекса 4. - Устава БиХ је инсталисање "суда БиХ", а потом и "тужилаштва БиХ".

Тадашњи високи представник Волфганг Петрич је 2000. године својом одлуком наметнуо "закон о Суду БиХ" наводећи да је "успостављање правосудних институција на државном нивоу, који задовољавају успостављену уставну потребу да се бави кривичним дјелима која су починили јавни званичници Босне и Херцеговине у току обављања својих дужности". Тако су Петрич и мудраци из ОХР-а створили колосалну измишљотину "успостављена уставна потреба" коју користе умјесто уставног основа, наравно непостојећег.

На апелацију Уставном суду БиХ (као једином правосудном органу кога Устав БиХ помиње), за оцјену неуставности наметнутог "закона о Суду БиХ", тај Уставни суд је одговорио прегласавањем за историју бешчашћа. Донио је одлуку број У 26/01 којом је потврдио наметнути закон о Суду БиХ. Судије Касим Бегић и Азра Омерагић, из реда Бошњака и троје страних судија - Јозеф Марко, Ханс Данелиус и Луис Фавореу (у немогућности да се позову на било који члан Устава БиХ) потписали су сљедеће: "Може да се очекује да ће успостављање Суда БиХ бити важан елеменат у обезбјеђењу да институције БиХ дјелују у сагласности са владавином права и да задовољавају услове Европске конвенције у погледу правичних суђења пред судовима и ефективних правних лијекова."

Тако су наставили Петричев низ - од "успостављене уставне потребе" стигло се до "може се очекивати". Наравно све то је умотано у владавину права коју они заједно крше. Четворо судија из реда Срба и Хрвата гласали су против и у издвојеним мишљењима правно и логички потопили креацију, боље речено креатуру ОХР-а. Само једна реченица судије и професора уставног права Звонка Миљка довољно говори о потпуној неуставности инсталисаног правосуђа. Он је у издвојеном мишљењу дао прецизну и неумољиву дефиницију: "Не може да постоји Суд Босне и Херцеговине ако га нема у самом Уставу Босне и Херцеговине.

Овај закон не би могла да донесе чак ни Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине, па тако ни високи представник који у овом случају 'супституише Парламентарну скупштину Босне и Херцеговине' како стоји у самој одлуци Уставног суда. Једини начин за успостављање оваквог суда био би могућ уставном ревизијом, у складу са чланом 10.1. Устава Босне и Херцеговине." Потом је одлуком  високог представника Педи Ешдауна 2002. године наметнут и Закон о "тужилаштву" БиХ. 

Питање са или без одговора

Па ко ће сносити одговорност за неред и хаос који трају у БиХ? Када би постојала правна држава и владавина права онда би кривци били тужиоци и судије који су примјењивали одлуке високих представника, апелациона вијећа и уставни судови који су то потврђивали, државни органи који су давали отказе појединцима које су смјењивали високи представници. Ко зна, можда то и донесе торнадо промјена. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.