Бог је слободу дао за човјека

Пише: Славко Митровић
Бог је слободу дао за човјека

СЛОБОДА је ријеч која у свим језицима свијета представља један од најузвишенијих појмова људског постојања.

Како са љубављу о томе пјева Џиво-Иван Гундулић, дубровачки пјесник: "О лијепа, о драга, о слатка слободо, сва сребра, сва злата, сви људски животи не могу бит плата твôј чистој љепоти!" На Кули Београд је прошле године, 9. јануара (!) приказан Гундулићев лик, а пропратни текст је гласио: "Данас је на Кули освануо лик једног од наших најзначајнијих писаца и песника Ивана Гундулића поводом 435 година од његовог рођења. Иван Гундулић представља велики део наше историје и културе, а вечерас Кула сија у његову част".

У једном књижевном приказу пише: "Гундулићев херојски култ је благ и племенит, дакле словенски, нимало крволочан и груб. Представник тога јунаштва је кнез Владислав, побједник код Хотина, сушта супротност Осману, охолом насилнику. Гундулић помиње цара Лазара, Милоша Обилића, Краљевића Марка и друге јунаке српске народне пјесме. На више мјеста помињу се догађаји из прошлости Србије, спомињу се Немањићи, говори се о цару Душану, деспоту Ђурђу, деспоту Лазару, херцегу Стјепану, слави се Лесандро Србљанин (Александар Македонски). Радња једног пјевања збива се у Смедереву, њену основицу чини прича о Љубдрагу, тобожњем потомку деспота Ђурђа и о његовој лијепој кћери Сунчаници".

Латинска изрека каже: "Nomen est omen - име је знак". Име Слободан је изведено од истоименог придјева слободан и углавном је распрострањено код Срба. Од овог имена изведена су женска имена Слобода и Слободанка. Сматра се да је име Слободан настало 1869. године, када је Владимир Јовановић, тадашњи истакнути српски политичар и економиста, тако назвао свог сина. Касније је открио да је идеју добио читајући дјело "О слободи" Џона Стјуарта Мила. Иначе, ово дјело је превео принц Петар Карађорђевић, потоњи краљ Србије Петар Први Ослободилац. Дјело је  на њега остварило велики утицај па је као  краљ Србије, умјесто апсолутизма успоставио уставност и парламентаризам, бивајући свјестан важности слободе и толеранције и чињенице да се демократија гради на дужи период, у виду укоријењене традиције. У предговору Петар Карађорђевић је написао: "Слобода је начело које од постанка живи у духу српског народа".

Сао Томе и(ма) Принципе

И мале државе и мали народи имају своје достојанство и принципе од којих не одступају без обзира на силу и притиске са којима се суочавају. До сада је 28 држава повукло своје признање лажне државе "Косово". Има још спремних отпризнавања о чему је скоро говорио предсједник Србије Александар Вучић. Излажући себе разним опасностима и могућим санкцијама као и другим штетним посљедицама, за сада су Сао Томе и Принципе, Соломонска острва, Суринам, Бурунди, Либерија, Папуа Нова Гвинеја, Лесото, Комонвелт Доминика, Гренада, Унија Комора, Мадагаскар, Палау, Централноафричка Република, Того, Гана, Науру, Сијера Леоне и друге већ повукли своје раније признање "Косова". Све наведене државе су пуноправне чланице Уједињених нација. Њихове везе са Србијом нису посебно изражене ни у политичком ни у економском погледу па се може закључити да нису имали интерес да стану на страну Србије и њеног неприкосновеног права на цјелокупну територију, рачунајући ту и јужну српску покрајину Косово и Метохију. Те државе као мале заједнице и економије подложне су страном, западном утицају и економски зависе од међународних финансијских и других организација чију политику и дјеловање диктирају западне земље. Већину тих малих земаља могу "одувати", али их нису могли спријечити да отпризнају "Косово" као државу. Уз бројне друге земље које нису ни признавале ту лажну државу и које чине више од половине чланица Уједињених нација, све заједно чинећи већину свијета по броју становника и територији планете, показују своју сувереност и хтијење за поретком међународног права установљеног Повељом УН и бројним другим документима. Зато Србији нико не може ускратити право на Косово и Метохију и зато ће све више одзвањати - "Кад се војска на Косово врати" и "Догодине у Призрену".

Примјер други: Већина држава чланица УН на Генералној скупштини УН у мају 2024. године, није подржала приједлог њемачке резолуције о "геноциду у Сребреници". Бројна лобирања, пријетње и уцјене САД, Велике Британије, Њемачке, Француске, Италије (које би требало звати земље сепсе, а не квинте), нису помогле да срамна резолуција добије већину гласова чланица УН. План је био да се Србија и Срби означе геноцидним народом. Ипак, само су 84 државе подржале њемачки приједлог, наспрам 109 које нису. Њемачкој никако не припада право да дијели лекције о људским правима, јер је одговорна за два свјетска рата, окупацију и поробљавање, убиства, логоре, мучења, холокауст над Јеврејима и геноцид над Србима, Русима, Пољацима и другим народима. Ричард Гренел, специјални изасланик за кризна подручја америчког предсједника Доналда Трампа, тада је изјавио да је сагласан са текстом посљедњег ловца на нацисте Ефраима Зурофа о Сребреници у ком пише да "није сваки злочин геноцид". Гренел је написао: "Ово је тако истинито. Нијемци гурају резолуцију УН да означи геноцид 29 година након догађаја. Не треба све ратне злочине означити као геноцид. Подвођење неких других ратних злочина под геноцид слаби оно што је тадашња Њемачка урадила 1941. године. Држите политику подаље од овог осјетљивог, али важног етикетирања".

Падај сило и неправдо

У филму "Битка на Неретви" има једна сцена која остаје у памћењу. У вријеме Четврте непријатељске офанзиве када су јединице окупаторске нацистичке њемачке војске, заједно са њиховим слугама, кренули на уништење партизанске војске и четири хиљаде рањеника, јуришајући са свих страна на далеко малобројније партизанске јединице и Централну болницу Врховног штаба. Даноноћно су их тукли моћном авијацијом и артиљеријом. Нацистички пуковник Кренцер (играо га је њемачки глумац Харди Кригер) у јеку напада зачуо је пјесму "Падај сило и неправдо, народ ти је судит зван, бјеж'те од нас ноћне тмине, свануо је и наш дан". Кригер је погледом и упечатљивим изразом лица показао да схвата да се такав народ и његова војска не могу побиједити силом и неправдом моћнијих према слабијима. Није то било први пут да се кроз историју српског народа (јер су огромну већину народноослободилачке војске чинили Срби) дешава да у борби за слободу и правду истрајава без обзира на силу окупатора. 

Прије неуставне сецесије Босне и Херцеговине покренуте у октобру 1991. године прегласавањем српских посланика у Скупштини БиХ, самоопредјељењем два народа у БиХ, у складу са Повељом УН, настале су двије државне творевине на тлу БиХ - Хрватска заједница Херцег-Босна (18. новембра 1991) и Република Српска (9. јануара 1992). Зато је међународно признање крњег остатка БиХ, у априлу 1992. само послужило распламсавању крвавог и непотребног грађанског рата. Хрвати у БиХ су неопрезно, у свему повлађујући Загребу, изгубили своју државност, одустајући од своје Хрватске Републике Херцег-Босне, потписујући са Муслиманима Вашингтонски споразум 1. марта 1994. године. Срби нису одустали и дочекали су да у Дејтону 21. новембра 1995, а потом потписивањем у Паризу 14. децембра 1995. године, мировним споразумом добију међународну потврду и признање своје државности. Не само да су заједно са Федерацијом Муслимана и Хрвата били потписници свих једанаест анекса мировног уговора, већ су индиректно,  посебним  овлашћењем од 29. августа 1995. дали право Србији да у име Републике Српске потпише и сам Дејтонски споразум, што је јасно назначено и у његовој преамбули. Уз то, у Општем оквирном споразуму за мир у БиХ (званичан назив Дејтонског споразума), посебно су наведени и претходно договорени женевски и њујоршки којима је утврђена територијална подјела БиХ између два ентитета - Република Српска 49% и Федерација БиХ 51%,  као и принципи уставног уређења послијератне БиХ.

Сувереност и право на самосталност и имовину

Дејтонски споразум као међународни уговор је дио међународног права. Његов основни текст и 11 анекса су овјерени 14. децембра 1995. године и потписима пет држава свједока - САД, Руска Федерација, Велика Британија, Француска, Њемачка, као и потписом представника Европске уније. На Дејтонски споразум и све његове анексе примјењује се Бечка конвенција о праву међународних уговора из 1969. године, која прописује врло прецизна и сваком јасна правила тумачења: "Сваки уговор на снази везује стране потписнице и оне би требало да га добронамјерно извршавају. Уговор се мора добронамјерно тумачити према уобичајеном смислу који се мора дати изразима у уговору у њиховом контексту и у свјетлу његовог предмета и његовог циља. Са циљем тумачења уговора, контекст обухвата, осим текста, преамбулу и укључене прилоге (анексе). Уговор може бити измијењен и допуњен споразумно између потписница".

Република Српска је држава српског народа у којој се бира српски члан Предсједништва БиХ и пет српских делегата у Вијеће народа Парламентарне скупштине на нивоу БиХ. Република Српска самостално обавља своје уставотворне, законодавне, извршне и судске функције. У Анексу 4 Дејтонског споразума, који је Устав БиХ, пише: "СВИ НАРОДИ имају право на самоопредјељење. На основу овог права, они слободно одређују свој политички статус и слободно обезбјеђују свој економски, социјални и културни развој. Да би постигли своје циљеве, сви народи могу слободно да располажу својим богатствима и својим природним изворима, без штете по обавезе које проистичу из међународне привредне сарадње, засноване на принципу узајамног интереса и међународног права. Један народ не може ни у ком случају да буде лишен својих властитих средстава за живот. Државе чланице Међународног пакта о грађанским и политичким правима и Пакта о привредним, социјалним и културним правима пакта, укључујући ту и оне државе које су одговорне за управљање несамосталним територијама и територијама под старатељством, дужне су да помажу остварење права народа на самоопредељење и да поштују ово право сходно одредбама Повеље Уједињених нација".

Предсједник САД Доналд Трамп на 74. засједању Генералне скупштине Уједињених нација 2019. године, позвао је земље широм свијета да одбаце глобализам, поручујући: "Мудри лидери увијек стављају добробит сопственог народа и земље на прво мјесто. Будућност не припада глобалистима. Будућност припада патриотама. Будућност припада сувереним и независним нацијама, које штите своје грађане, поштују своје сусједе и поштују разлике које сваку земљу чине посебном и јединственом. Самоопредјељење појединачних нација важније је од савеза и глобализације. Ако желите слободу, поносите се својом земљом, ако желите демократију држите се свог суверенитета. Ако желите мир, волите своју нацију".

Садашња БиХ је супротна ономе што говори амерички предсједник. БиХ није суверена, јер има наметника као лажног високог представника који се понаша као апсолутни владар показујући озбиљне поремећаје у понашању - нарцисоидност, хистерију, искривљено поимање стварности. Европа ћути, јер је Европа ријеч која лаже. БиХ није суверена, јер и након 30 година од потписивања Дејтонског споразума у Уставном суду БиХ и даље има три стране судије које бира странац-појединац, док три конститутивна народа бирају по двојицу судија. При томе тројица страних судија и двојица судија из реда Бошњака, увијек имају већину од пет гласова, што им редовно служи за прегласавање и доношење одлука без основа у Уставу БиХ. Сада постоји само остатак Уставног суда БиХ, јер у њему нема српских судија. То није чак ни крњи Уставни суд БиХ, јер Устав БиХ одређује да Уставни суд БиХ има девет чланова, без изузетка од овог правила. Ова  БиХ није демократска, јер у многим случајевима не функционише у складу са владавином права прописаном Уставом и законима које могу доносити искључиво надлежни парламенти у БиХ. 

Сарајевски амерички амбасадор кршећи све међународне конвенције, Дејтонски споразум и Устав БиХ, командује оним корумпираним шарлатаном, пише му изјаве и одлуке, наређује бошњачким посланицима у Парламенту ФБиХ које и какве законе би требало доносити. "Тужилаштво и Суд БиХ" умјесто да штите своје грађане, мимо закона БиХ прогоне предсједника Републике Српске Милорада Додика због тога што је како пише у оптужници "користећи овлашћење прописано чланом 80. став 1. тачка 4. Устава Републике Српске потписао указе о проглашењу закона које је донијела Народна скупштина Републике Српске и на тај начин не примјењујући и не спроводећи одлуку високог представника". На исти начин оптужен је и Милош Лукић, директор "Службеног гласника Републике Српске" који је објавио оно што су донијели њени уставни органи. То што чини сарајевски удружени злочиначки подухват против Дејтонског споразума, наставља да систематски руши БиХ и њену стабилност уводећи је у спиралу нестанка. Ко зна зашто је то добро!

Зато: Срећна нам уставна Нова 2025. година.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана