Бањалучки омажи Данилу Кишу

Чудне су понекад "округле" нумеролошке коинциденције. Десило се тако ове године да ће у посљедњој трећини зиме пасти двије јубиларне књижевне годишњице које се тичу двојице у свијету најважнијих и најпознатијих српских писаца.

Тринаестог марта навршиће се равно пола вијека од смрти Иве Андрића, а прије неколико дана, 22. фебруара било је тачно девет деценија откад се родио Данило Киш. Скоро да је немогуће писати на српском језику без личног односа према овој двојици аутора. Писао сам о обојици често и релативно обимно, а са енглеског сам превео двије величанствене књиге Марка Томпсона. Прва је познатија; то је најкомплетнија и најсвеобухватнија Кишова биографија која се зове "Извод из књиге рођених". Превео сам је практично два пута: једну верзију ијекавски, другу екавски. Прву је објавио сарајевски "Бајбук", а другу београдски "Клио". "Бајбук" је заправо купио права и за Босну и Херцеговину и за Хрватску па књигу није могла да објави загребачка "Фрактура", иако је иницијално била више него заинтересована. Зато је, међутим, управо "Фрактура" објавила својеврстан "спин-оф" ове биографије, књигу есеја "Жамор повијести" коју сам такође превео ја.

Часопис "Пешчаник"

"Жамор повијести" је књига коју је Томпсон написао на трагу "Извода". Ту су нека открића о Кишу до којих је накнадно дошао, ту су говори које је одржао примајући неке награде које је за претходну књигу добио, али ту је и један јако "кишовски" есеј по коме је књига дуго носила радни наслов, есеј под насловом "Алфабет за Данила Киша". У колумни коју објављује бањалучки дневни лист имам потребу да се присјетим баш тог есеја, јер је он у својој првој "инкарнацији" премијерно објављен у часопису конципираном у Бањалуци, часопису који није био дуговијек, али је оставио знатан траг, часопису који је носио име по енглеској ријечи за пјешчаник. Као узорак стила тог есеја наводим овдје ставку под насловом "Југославија" која иде овако: "Његов југославенски идентитет имао је снажан троструки коријен: његово хибридно мађарско-јеврејско-црногорско поријекло као 'етнографска реткост', његов космополитски презир према национализму и његово вјеровање - наговијештено у интервјуима - да нема алтернативе заједничкој држави с којом би се избјегло ужасно страдање. Присјећајући се концепта 'либерализма страха' који је сковала филозофкиња Џудит Склар, могли бисмо рећи да је Киш прихватио 'југословенство страха'. Неки облик Југославије нудио је триангулацију непомирљивих ривалстава. У Београду је деведесетих година прошлог стољећа постојало митолошко осјећање - несвјесно распрострањивано од стране његових поштовалаца - о Кишу као некој врсти југословенског једнорога, магичног створења чија је смрт бацила клетву на земљу. Скоро да се ишло до тврдње да би се да он није умро избјегао свеопшти хаос који је услиједио. Киш би, међутим, био први који би исмијао такво повлачење пожељног утицаја књижевности. Ако су аутентично хибридну југославенску културу могли стварати само умјетници и интелектуалци који су били аномалија, зар то није потврда ни она - као и федерална држава којој је претходила, а затим је пратила - није могла бити слободно и сигурно очувана?" Есеј је сачињен од неколико десетина сличних "записа" и у много чему "скида" Кишову реторику и стил.

Улога Миленка Стојичића

Када су крајем деведесетих година прошлог вијека, односно раних двијехиљадитих, млади писци из такозване регије почели да се сусрећу по фестивалима и конференцијама било је очито да су се национални књижевни канони промијенили. Банално говорећи, постало је могуће да српски млади писци не знају ко је Иван Сламниг, као и да хрватски млади писци немају појма ко је, примјера ради, Александар Тишма. Постојао је само један писац на кога су се практично сви позивали. Био је то Киш. Подгорички писац Балша Брковић тај је феномен духовито крстио као "консензус о три слова". На том трагу, многи су правили зборнике о Кишу. Мени се чини да је најшири и најефектнији направио бањалучки писац Миленко Стојичић. Његове "Приче о Данилу Кишу" објавио је београдски "Архипелаг", Кишов ексклузивни (пост)југословенски издавач. Најстарији писац у књизи је Кишов пријатељ и вршњак, факултетски колега Твртко Куленовић (1935 - 2019). Најмлађи је рођени Јајчанин - Радомир Митрић (1981). Између је стало тридесет и троје писаца и списатељица, различитих по свему, али спојених у љубави према Кишовој умјетности. Ја сам посљедњи од нас тридесет троје, ја сам други најмлађи. И била ми је необична част да баш у том тому објавим причу "Гробница за Сеада Мемагића". Мемагић је био медицински техничар, родом из Бихаћа који је живио у Загребу и веома је поштовао Киша као писца. Писао му је у она стара предимејлска времена и Киш му је на писма одговарао. Та је писма Мирјана Миочиновић објавила у књигама Кишове преписке. У рату је Мемагић мобилисан у Хрватску војску и на једном ратишту је нестао. У "кишовској" варијанти његове прозне биографије писао сам овако: "Питали су се разни шта би било да је Киш жив дочекао ратни распад Југославије. Да ли би писао? О чему би писао? Станко Церовић је добро примијетио да је Киш 'једина фигура из предратне културе која је била помало жива и у току овог рата.' Он, кога је у књижевност одвео нестанак оца, био је посљедњи југословенски писац, посљедњи писац земље чија су посљедња баштина хиљаде несталих, по посљедњим информацијама десет хиљада шест стотина и педесет троје несталих (10.653). Наведени број је обзнањен на дан када завршавам ову причу, на Међународни дан несталих, 30. августа 2016. Међу њима је и Сеад Мемагић, човјек коме је Данило Киш, сачувавши његова писма, унапријед направио кенотаф и не знајући. 'Јер тело је ватра, вода или земља, а душа је алфа и омега, њој треба подићи светилиште'".

Истина

Нажалост, Миленко Стојичић је умро недуго након што су објављене "Приче о Данилу Кишу". Неколико година касније, објавио сам поменуту причу у својој књизи "Истините приче". Намјестило се да сам дан-два прије штампања направио сљедећу интервенцију: "Књиге имају своју судбину и дописују се саме. Неколико дана након што сам написао да о овој књизи и причама у њој немам више шта рећи, открио сам нову информацију - истиниту! - која у њу мора да уђе. Седам година након што је написана прича о несталом Сеаду Мемагићу, његови посмртни остаци су пронађени у Н. Н. гробу на католичком гробљу у Орашју. Идентификовани су у Модричи, а коначни смирај су нашли на муслиманском гробљу у родном му мјесту Бакшаиш крај Бихаћа." Углавном, деведесет година послије Кишове смрти, сјећање на њега живе гдје год се пише и говори на српском па и у Бањалуци. Уосталом, у једној скорашњој колумни Стево Грабовац експлицитно каже: "Најбољи писац је Данило Киш".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.