Анатомија истине

Све што је услиједило у Србији након побједе Студентске листе на изборима даје обиље материјала свима који су заинтересовани за посматрање политичких, социолошких, комуниколошких и иних сличних процеса. Погодно је то нарочито нама са западне стране Дрине, јер све што се дешава на истоку нас изузетно занима, а опет нисмо у те процесе директно инволвирани (добро, неки можда и јесу, о том потом), те са те стране можемо и неке ствари нешто објективније сагледавати. Случај "Алта банке" један је од идеалних да буде предмет посматрања.

Исти догађај послужио је као савршена подлога за креирање два дијаметрално супротна наратива, гдје обје стране користе стварне или полу-стварне сегменте приче како би изградиле своју верзију истине.

Прва страна, побједничка на изборима, која иницира или подржава гашење, свој наратив гради на темељима законитости, борбе против корупције и увођења реда. Из њихове перспективе, гашење банке је херојски чин којим је сузбијен криминал и заштићен финансијски систем. Догађај се јавности сервира као побједа институција над појединцима који крше закон. Друга страна, том догађају даје потпуно други контекст и фокус пребацује на национални интерес, суверенитет и економску колонизацију. Они у први план стављају чињеницу да је Алта банка требало да купи Адико банку. По њима, гашење банке није борба против криминала, већ саботажа домаћег економског раста. Уништењем банке која је требало да преузме велику страну институцију, тврде, спријечено је да домаћи капитал преузме примат. Када у причу уђе још једна страна банка којој су сада широм отворена врата да купи Адико, прича се логично своди на борбу против диктатуре страних банака. Из овог угла, гашење Алта банке није тријумф правде, већ чин економске издаје.

Одличан је то догађај за објашењење онога што стручно називамо – спин.

Ниједна страна углавном не измишља податке, оне само бирају који ће дио приче освијетлити, а који оставити у мраку. Истовремено, спин увијек циља емоције публике. Прва страна игра на карту страха од криминала и жеље за правдом. Друга страна игра на карту националног поноса. И на крају, ту је елемент креирања непријатеља, јер за успјешно пласирање жељеног наратива потребан је негативац. У првом случају то су "криминалци унутар банке", у другом случају то су "страни колонизатори и домаћи полтрони".

Све то говори да у модерном друштву истина ријетко може да опстане као једна и јединствена. Истовремено, медијски простор, а у Србији је то тек посебна прича, не користи се за информисање, већ за стварање оквира или што би рекли они који воле да користе туђице – фрејминг. У савременом информационом рату моћ није у посједовању информације, него у способности дефинисања оквира у којем ће бити протумачена.

Ово је само један примјер који показује да оно што се десило у Србији може да буде једна велика школа. Свима који желе да уче.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.