Математика преживљавања

Док социјални партнери у Републици Српској преговарају о најнижој плати за 2027. годину, радници већ имају своју рачуницу. Не треба им калкулатор ни економски експерт. Довољно је да погледају плату, потрошачку корпу и рачуне. Резултат је исти: мјесец је дужи од новчаника.

Савез синдиката Републике Српске недавно је представио истраживање међу 1.230 радника, према којем чак 94,15 одсто испитаних сматра да би достојанствена плата требало да износи најмање 2.000 марака. Истовремено, готово сваки други прима до 1.450 марака. Оно што радници сматрају минимумом за пристојан живот за многе је недостижан циљ.

Ни 2.000 марака није чаробна цифра која рјешава све проблеме, али показује колико се прича о расту примања удаљила од стварности. Јер једно је имати посао, а сасвим друго од плате моћи платити храну, рачуне, становање и лијекове. Колико је тај јаз велики, показује потрошачка корпа. У септембру је износила готово 3.000 марака, док је просјечна нето плата од 1.727 марака покривала тек неких 58 одсто њених трошкова. Ни просјечна зарада, дакле, није довољна за основне потребе четворочлане породице. А раднику са најнижом платом преостаје да буде добар у дисциплини у којој овдашњи људи већ годинама напредују – одрицању.

У преговорима се највише говори о томе колико привреда може да поднесе веће трошкове рада. То јесте важно, али се ријетко пита колико дуго радник може да подноси трошкове живота који расту брже од његове зараде. Плата се посматра као трошак послодавца, а премало као услов опстанка породице. Када радник нема новца, мање купује и троши. Тако се проблем враћа и привреди. Пет одсто више на платној листи може звучати као успјех, али на каси супермаркета тај успјех траје до првог рачуна.

Зато би преговори о плати за 2027. требало да почну од једноставног питања: шта значи радити пуно радно вријеме? Могућност да се од поштеног рада пристојно живи или само потврда да човјек има посао, али нема довољно новца да од њега живи? Ако 94 одсто испитаних сматра да је за достојанствен живот потребно најмање 2.000 марака, онда то није само синдикални захтјев него озбиљно упозорење. Не преговара се само о плати, већ и о томе колико ће људи остати да раде у Српској.

Можда би зато било корисно да они, који одлучују о најнижој плати, један мјесец покушају да живе од износа који сматрају довољним за радника. Без службеног аутомобила, накнада и додатних прихода. Само плата, рачуни и продавница. Па да виде колико им је остало за достојанство. Јер достојанствена плата није она од које човјек може да преживи ако се ништа не поквари и нико не разболи. То је плата од које може нормално да живи. Ако се од рада више не може живјети, онда није питање колико радник може да издржи, већ колико дуго Српска може да задржи људе који од свог рада не могу да живе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.