Да је среће било

Иза БиХ је још једна сједница Савјета безбједности УН-а на тему овдашњих (не)прилика, односа према Дејтону, којекаквих идеја те покушаја доласка до заједничког става о гашењу протектората у виду ОХР-а.

Америка је послала јасну поруку, Русија и Кина такође, али треба уважити и остале који су, из свог угла или из својих интереса, рекли то што су рекли на засједању крајем седмице.

Канцеларија високог представника, надалеко позната по скраћеници ОХР, је саставни дио БиХ од њених нових темеља који су ударени у новембру 1995. године у америчком граду Дејтон након вишедневних, исцрпних преговора.

С те адресе је јављено да је постигнут договор који је означио крај рата и да стиже мир. Мир за којим је народ вапио док су падале главе на свим странама у рату који се почесто описује као наметнут.

Баш као и превише других ствари које су услиједиле у БиХ недуго након што је потписан Дејтонски мировни споразум у којем је, у виду анекса, сажет чак и Устав БиХ који је и данас на снази.

Међутим, историја ће, али и ово поднебље, памтити да је уз ОХР направљен и такозвани Савјет за имплементацију мира (ПИК) из којег су се "изродила" бонска овлашћења - бич 21. вијека који је унио поново немир у БиХ.

Позивајући се на та овлашћења високи представници су ведрили и облачили за вријеме службе под овим дијелом неба. Наметнутим одлукама мијењали су законе, газили Устав, смјењивали изабране званичнике, пријетили. Били "бог и батина", а свијет је жмирио. Без имало обзира и икакве потребе да се они, који себе називају дипломатама, барем запитају да ли би такво правно насиље дозволили у својим матичним државама.

Све то је и далеко више преживјела БиХ. Ваљда је овдашњи живаљ очврснуо усљед свих историјских бичева који су му сијевали преко леђа па је тако чак и у овом 21. вијеку, добу демократије и људских права, изнио и ту силу високих представника и оних који су стајали иза њих.

Доста њих је, наиме, имало и још има столице управо у Савјету безбједности који је и чувар, односно требало би да буде чувар Дејтонског споразума, али...

На тој адреси је, по многим тумачењима, посљедњи кључ за затварање ОХР-а, а према ономе што се чуло током овогодишњих сједница, дошло је вријеме да се и та прича полако приведе крају.

Тог поглавља у историји ове земље, да је било среће, не би ни било, али када су већ моћници хтјели контролу, могли су барем да буду праве дипломате и да поштује земљу у којој службују, а не да је сакате на најгоре начине. И то с осмијехом.

ОХР неће нестати преко ноћи, али ће га послије сваке долазеће ноћи бити све мање. Јер док год је та Канцеларија "жива", БиХ није суверена земља, иако се на сва уста прозива таквом. Што је најцрње, то говоре они који у сили и ОХР-у виде главног савезника.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.