Бањалучанину Аурелију Шевчуку кожарски занат “ушао у крв”

“Бавим се израдом кожне галантерије, уствари израдом ручних торби, каишева, новчаника и тако те ситне галантерије, углавном производи од коже”, рекао је за Анадолију (АА) Шевчук.

Испричао је како је његов отац јако млад отишао на кројачки занат, а у овој радњи углавном је шивао одјела по мјери.

Аурелијо Шевчук је електротехничар рачунара по занимању. Вишу пословну школу у Београду напустио је, иако му је остао тек један испит, када му се отац разболио. Тада се Аурелијо који је од малена у радиони посветио овој радњи, а сада му је овај занат “ушао у крв”. И док занат полако изумире Шевчук каже да ни не размишља да би радио нешто друго.

“Јако дуго, послије школе, факултета, јако дуго се већ бавим са тим. Одмах сам наставио, што се каже прикључио се радиони и почео то да радим”, рекао је он.

Каже да је међу машинама које свакодневно користи остало и нешто оних из времена у којем је радио његов отац.

“Нешто се и модернизује, мало се иде на нешто савременије, али углавном је то тај неки стари принцип рада који је остао”, казао је Шевчук.

На питање да ли је тешко одржавати старе машине, истакао је да је то јако тешко, да услови нису такви да може да набавља нове, па се ради на старим машинама, које морају да се сервисирају и сређују.

А у овој кожарској радњи поред разног алата налазе се и машине за стањивање коже, како би се кожа прилагодила производу, машине за кројење, које мајстору штеде вријеме које би изгубио за ручно кројење, те различите машине за шивање.

Иако су у Босни и Херцеговини опстале фабрике коже у Какњу и Бугојну фабрике за саму производњу потребно је набављати и материјал из иностранства.

“И ту је сужен избор, мора да се изађе ван БиХ да би се било шта набавило. може да се набави и овдје, има фирми које нешто раде али сад да би се производ направио да буде и конкурентан и да лијепо изгледа мора набавка да се тражи ван граница”, причао је Шевчук.

Појаснио је да кожа има разних боја, структура, лица, а за сваки производ се тражи нешто другачије. Навео је да је на примјер намјенска кожа за каиш дебела, мало и крута и тражи другачију обраду, док су за торбе потребне мекше коже са љепшим лицем, другачије су за радити.

Шевчук се при изради својих производа базира на то да је у питању права кожа, природни материјали и да не ради ништа од вјештачког материјала, а уз кожу комбинује углавном памучне поставе које се лијепо уклапају.

На питање шта од производа највише воли да прави одговорио је: “У суштини је највише торба, сад то је широк појам, има и мушки програм и женски програм и не знам разних модела и свега, немам ништа специфично да сам се базирао на нешто, углавном оно што има посла то се ради”.

Шевчук нема продавницу ни излог своји производа, а може показати тек мало производа које је израдио јер му продаја иде на специфичан начин.

“Код мене конкретно муштерије које већ купују код мене знају редовно нешто да наручују, то су углавном такви купци. У суштини муштерије које препознају квалитет, ништа друго”, казао је он.

Дешава се да муштерије код других виде нешто што је правио па наручују да направи и њима или им се нешто допада на фотографијама па Аурелијо Шевчук ради по фотографији. У том случају, када није у питању разрађен производ, договара се о детаљима са муштеријом, па израђује шаблон, затим и прототип, па тек онда конкретан производ.

За вријеме посјете екипе АА Шевчук је радио на транспортним торбама за млинове за кафу, а према његовим ријечима понекад ради и по наруџбама из иностранства.

“То јесте преживљавање, нешто се понекад уради према вани, да се ради нека услуга шивања и то мало поправи стандард, за овако малу радионицу, не могу да се раде огромни послови неки, ради се доста мање и то је то”, казао је Шевчук.

На питање шта му муштерије највише траже рекао је да су то најчешће каиш и мушка торба, али да се највише тражи квалитет.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.