Сјећање на славног војводу Живојина Мишића

БИЈЕЉИНА – Славни војсковођа војвода Живојин Мишић /1855–1921/, командант српске војске приликом пробоја Солунског фронта 1918. године и побједник Колубарске битке, умро је 20. јануара 1921. године.

Мишић је био учесник српско-турских ратова, краткотрајног рата између Србије и Бугарске, Балканских ратова и Кумановске битке.

Након Мајског преврата, био је приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909. године, током Анексионе кризе /на лични захтјев/.

Помогао је начелнику Врховне команде генералу Радомиру Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустроугарском, а у Балканским ратовима био је помоћник начелника штаба Врховне команде генерала Путника.

Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је послије Кумановске битке унапријеђен у чин генерала.

По завршетку Другог балканског рата, други пут је пензионисан на исти начин, „заслугом“ официра припадника „Црне руке“.

Међутим, пред само избијање Првог свјетског рата опет је био реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде.

Током Колубарске битке генералу Мишићу је предата команда над Првом армијом, која је тада била у врло тешкој ситуацији. Највише захваљујући његовим личним напорима и знању, Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу.

Мишић је инсистирао на дубљем повлачењу, скраћењу фронта цијеле српске војске, којим би се осталим армијама дало времена за одмор, попуну залиха и снабдијевање. То његово „коцкање“ се исплатило, пошто је аустроугарска војска превише раширила своје линије, па је тешко поражена у српском контранападу.

За заслуге и извојевану побједу, Мишић је 4. децембра 1914. године унапријеђен у чин војводе.

Након новог здруженог напада њемачке, аустроугарске и бугарске војске на Србију, у октобру 1915. године, када се српска војска повукла на Косово, Мишић је предложио да се изврши контранапад.

Овај приједлог су одбили остали команданти армија на састанку у Пећи и услиједило је повлачење. Након овога, предао је команду армије и отишао на лијечење у Француску.

Средином 1916. године поново је постављен за команданта Прве армије, која је зауставила и натјерала на повлачење бугарску војску у Бици код Гоничева и ослободила Битољ.

Пред крај рата, у јуну 1918. године, постављен је за начелника штаба Врховне команде.

Мишића је енглески краљ Џорџ Пети наградио титулом сера. Његов лик и дјело овјековјечени су у многим умјетничким дјелима.

Сахрањен је на београдском Новом гробљу, гдје му је откривен споменик 3. децембра 1922. године.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.