Зашто одбрамбено-отаџбински рат

БАЊАЛУКА - Именовање рата нераскидиво је повезано са осјећањима које је оставио по једну нацију. За сукоб у БиХ употребљава се више назива. Назив који је званично у употреби од стране институција Републике Српске је Одбрамбено-отаџбински рат. Међутим, неколико питања и даље је нејасно у вези с именовањем рата. Прије свега на који се период односи?

Уколико се у обзир узму законски прописи Републике Српске сва дешавања након 17. августа 1990. године (побуна Срба у Крајини) подводе се под Одбрамбено-отаџбински рат. Разлог за то свакако је укљученост Срба из БиХ у дешавања у Словенији и Хрватској током 1990-1991. године, као и укљученост снага Милиције Крајине у сукобима 1992. године на простору Посавине приликом пробоја коридора. Свакако то имплицира и повезаност, тачније истовјетност ратних циљева Срба из БиХ као и Срба из Хрватске. Исти датумски оквир коришћен је и у законима Србије с тим што Србија не користи назив Одбрамбено-отаџбински рат него Рат на простору бивше Југославије. Овај несклад између именовања рата са законским регулативама пренио се и на споменичку праксу. Тако се на споменицима који су подигнути у Србији, а који се односе на период од 1990. до 1995. године, најчешће употребљава назив Ратови на простору бивше Југославије, као на спомен-плочи на Ташмајдану или на споменику на Савском тргу у Београду подигнутом 2012. године.

Широм Републике Српске подигнути су споменици у знак сјећања на жртве у Одбрамбено-отаџбинском рату. Међутим, шаролик је избор имена рата који је употребљаван на тим споменицима. У зависности од временског раздобља у коме су подизани споменици и име рата је еволуирало. Тако се на појединим споменицима сукоб означава само као Рат 1992-1995, (Дрвар, село Забрђе, код Угљевика), док се на другим користи назив Отаџбински рат, (споменици у Бијељини, Дервенти итд.), а на споменику у Обудовцу употријебљен је уникатан назив Рат за Српску. Иако симпатичан, назив рата који је наведен на споменику у Обудовцу може створити искривљену слику о карактеру сукоба. Наиме, из таквог именовања може се извући закључак да су Срби у БиХ свјесно кренули у рат са циљем стварања засебне државе. Међутим, уколико се погледају историјски извори јасно је да је Република Српска настала као изнуђени потез те као брана понављању геноцида над Србима. На споменицима који су подизани у периоду до 2004. године најчешће се користио назив Отаџбински рат, а од 2004. године на споменичке мермере највише је пута, као назив рата, уклесан Одбрамбено-отаџбински. Први споменик на коме се нашао назив који је сада у званичној употреби, Одбрамбено-отаџбински рат, подигнут је 2004. године у Мркоњић Граду. Назив рата као отаџбински израстао је "одоздо" из осјећаја српског народа из БиХ за мотиве борбе коју је водио, док је префикс одбрамбени придодат у званичним прописима из потребе карактеризације рата, тј. истицањем тежње Срба да се одбране на својим огњиштима. Међутим, различити називи на споменицима у Србији и Српској симболизују и два различита доживљаја протеклог рата, како је то у књизи "Завети" изнио проф. др Милош Ковић. За Србе у Српској он је био егзистенцијални и зато су га и назвали отаџбинским, док је за Србе у Србији он био један од сукоба у ратовима за југословенско насљеђе, иако је велика улога Србије у одбрани Српске.

Шири контекст

Именовање рата као отаџбинског интересантно је посматрати и у ширем контексту. До сада није познато ко је први употријебио наведени назив за рат од 1991. до 1995. године, али свакако да је утицај руског именовања појединих ратова у историји имао одређену улогу. Руска историја Наполеонов поход на Русију назива Отаџбинским ратом, док Други свјетски рат назива Великим отаџбинским ратом. У оба наведена сукоба егзистенцијална угроженост опстанку руске државе била је евидентна. Идентичан случај је био за Србе у Хрватској и БиХ током сукоба од 1991. до 1995. године. У прилог томе стоје и посљедице које је рат оставио, а то је да су Срби нестали са територија савремене Хрватске и Федерације БиХ. Дакле, гдје се Срби нису успјели оружано одбранити више ни не живе.

Свакако да је битно навести и проблематику с којом су се сусретали Срби у Федерацији БиХ када су подизали споменике за своје пострадале. У више мјеста у Федерацији након подизања споменика Срби су морали "преправљати" називе на споменицима. Тако је са споменика убијеним Србима у Чемерну код Илијаша промијењен натпис "Жртвама ратног злочина" у "Жртвама ратног збивања". Неријетко се, како би се избјегла ова понизна работа, Срби одлучују на еуфемистичке називе. Један такав примјер је споменик у селу Врановићи у општини Кладањ на коме је натпис "Погинулим жртвама рата од 1992-1995. год. села Врановићи и околине". Поред тога, споменици који чувају сјећање на убијене Србе током Одбрамбено-отаџбинског рата често су на мети напада. Карактеристични примјери су спомен-плоча у селу Јелечићи, код Кладња и споменик на Глођанском брду, код Зворника који су до сада рушени по четири пута, док је спомен-плоча на Црном врху, код Зворника рушена три пута.

Подвале из ФБиХ

С друге стране, Бошњаци када користе назив Одбрамбено-ослободилачки рат превасходно подразумијевају двије фазе рата. Наиме, неријетко се у јавности, махом приликом обиљежавања годишњице формирања бригада тзв. Армије РБиХ, истиче да су снаге тзв. Армије РБиХ од 1992. до 1994. године водиле одбрамбени, а током 1994. и 1995. године ослободилачки рат. На шта се мисли? Конструишући слику о агресији на тзв. РБиХ ставља се акценат на то да су у прве двије ратне године Муслимани били у стратешкој дефанзиви покушавајући се одбранити од српског агресора. До промјене снага у рату долази средином 1994. године када тзв. Армија РБиХ покреће низ великих операција са циљем заузимања територија Републике Српске. Ове операције пратили су велики ратни злочини на Озрену, Крајини, Херцеговачком ратишту и другим. Крајњи циљ снага тзв. Армије РБиХ био је освајање свих територија Републике Српске и коначно "ослобођење" тзв. РБиХ.

Истина јесте да су снаге Војске Републике Српске имале стратешку контролу током 1992. и 1993. године и да се средином 1994. године та ситуација промијенила. Међутим, на оперативном нивоу Војска Републике Српске имала је велике проблеме током прве године рата борећи се за успостављање територијалне повезаности Српске, а потом губећи велике дијелове територије у Подрињу. Јединице тзв. Армије РБиХ су палећи српска села починиле велике злочине у Подрињу, али када се погледа и у број српских жртава по ратним годинама занимљиво је што је највећи број Срба страдао 1992. године када је Српска тек формирана и када организација војске и државе није у потпуности заживјела. Све то стоји као антипод тези да је српски народ био спреман за рат и да га је желио.

Синиша СИМИКИЋ, aсистент на Факултету политичких наука Бањалука

(Пројекат "Српска идеја - сагласје генерација: Српска политичка и културна мисао и како се социјализују нове генерације" Катедре за политикологију ФПН-a у сарадњи са историчарима са Филозофског факултета Универзитета у Бањалуци, подржан је од Министарства за научнотехнолошки развој и високо образовање Републике Српске)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.