Односи Србије и Црне Горе у 20. вијеку: Опструкције уједињења бациле сјену на заједничке побједе

Када су у питању односи Србије и Црне Горе током 19. вијека, о чему смо већ писали, њих је прије свега обиљежило династичко надгорњавање Обреновића и Петровић-Његоша око лидерске позиције на прокламованом циљу ослобођења свих дијелова српског народа испод туђинске власти.

Заинтересоване силе за балканске односе, односно рјешавање тзв. источног питања, играле су на карту раздора како би спријечиле уједињење двије српске државе. Међутим, сви повремени антагонизми два двора у том периоду нису нарушили братске односе њихових српских поданика.

Они су гајили чврсту повезаност кроз свијест о заједничким етничким коријенима, уз исту вјеру, језик и историјско памћење, посебно оном о косовском завјету, о чему се црква свесрдно старала. Вјековна борба против заједничког непријатеља, с надом у коначно ослобођење, тај братски осјећај је зацементирао. Међутим, већ у другој половини 19. вијека озбиљни посматрачи су примијетили да ствари између Србије и Црне Горе не иду у добром смјеру и да би се у будућности могли очекивати разни изазови и проблеми. То ће се током турбулентног 20. вијека, уз ратове и промјене државно-правних оквира, и десити.

У сам освит 20. вијека, послије трагичног Мајског преврата 1903, Обреновићи силазе са историјске сцене. Парламент за новог краља Србије прогласи Петра Првог Карађорђевића и многи се тада понадаше да ће тим чином коначно завладати хармонија између Цетиња и Београда. Петар је био зет књаза Николе, муж његове рано преминуле кћерке Зорке, па је било реално за очекивати да ће се изгладити стари неспоразуми. Међутим, то бјеше јалова нада. Никола је пуних 35 година, још од смрти кнеза Михаила, ковао планове да сједне на обједињени српски престо. На Цетињу се истицало да је династија Петровић-Његош најстарија и најугледнија међу Србима, па је стога логично да она смијени Обреновиће "који су спали на танку жицу". 

То питање је већ дуго опсједало "свијетлог господара" и послије Мајског преврата био је убијеђен у остварење својих жеља, при чему је рачунао и на одређену помоћ извана. Али руски дипломата Шчеглов је "повјерио" италијанском посланику на Цетињу Балонти да Русија не жели подупирати Николину манију величине. Сердар Раде Пламенац и војвода Симо Поповић су свједочили како је књаз био видно потресен и утучен када му наде падоше у воду. Иако је своме зету званично најтоплије честитао, стварност је била мало другачија. Поменути Шчеглов је рекао да слаткорјечиве фразе са Цетиња неће заварати Петра, који је одлично познавао свога таста. Никола је врло често са крајњим потцјењивањем говорио не само о српској влади, већ о Србији уопште, при чему је нападно истицао јунаштво и врлине Црногораца, утирући пут миту о њима као надсрбима, којима други нису "ни до кољена". 

ОДНОСИ

Међутим, било је крајње нереално да Црна Гора заједно са својим двором може имати било какав примат над Србијом. У Европи су били потпуно сагласни да је Србија војно и политички најмоћнија земља Балкана. Довољно је поменути да је у њој уставност и парламентаризам уведен готово пола вијека прије Црне Горе. Поред завидно уређених институција у односу на заосталу Црну Гору, тек се економски нису могле мјерити. Почетком 20. вијека Србија је извозила вишкове од 200.000 тона жита, док је Црна Гора укупно производила једва 18.000 тона и често била на ивици глади. Још до 1887. Србија је изградила 530 км жељезница, када у Црној Гори ни помена о томе није било, итд, итд. 

Поред тога, двојица монарха су били два свијета. Док је Никола био старовремски апсолутиста, страшно сујетан, неспособан за компромис и подјелу власти, Петар је политички формиран у миљеу широких француских слободарских начела и за њега је изградња демократског друштва била једнако важна као и ослободилачки циљеви којима је стремио. Све је то, уз неке будуће тензије, довело да се два српска владара никад нису срела све до смрти обојице 1921. године. 

Већ половином 1904. црногорска универзитетска омладина у Београду обрушава се у тамошњој штампи на Николину деспотију, пропагирајући чврсто јединство српског народа. Књаз енергично захтијева од власти у Србији да се са таквом харангом у новинама прекине, међутим добија одговор кратак и јасан: "Штампа у Србији је слободна." Тако је заиста и било. И самог краља Петра, омиљеног "чика Перу", опозиција је провлачила кроз блато и називала најгрђим именима. Омладина је све гласније прозивала књаза да је, уз турског султана, једини неуставни владар у Европи. Под тим притиском Никола на Никољдан 1905. "даје" устав народу, који је био чиста фарса, јер њиме није ни окрњена његова неограничена власт.

Ускоро у Црној Гори избија монтирана "бомбашка," а потом и  "колашинска" афера, када су црногорски студенти оптужени за наводну припрему преврата и атентат на књаза. Влада на Цетињу сумњу баца и на званични Београд, а за  ту сврху Беч им "позајми" свог шпијуна Ђорђа Настића, који је у завјеру увукао неке црногорске студенте. Настић је био крунски свједок у тој прљавој игри, као што ће исту нечасну улогу одиграти и годину дана касније у чувеном загребачком Велеиздајничком процесу. Стотине младих људи је осуђено на вишегодишњу робију, а неки и на смрт да би се та опозиција уништила. Бечу је бомбашка афера требала у часу када је Бал Плац већ имао спреман документ о анексији Босне и Херцеговине, како би изазвао раздор између Србије и Црне Горе и тако осујетио њихов  заједнички отпор том правном насиљу. Анексије је очекивано бурно дочекана од стране обје српске државе, као чин уперен против виталних животних интереса цијелог српског народа, али под утицајем Русије ствар се ипак некако стишала.

Ипак, чим је та криза привидно отаљана, тек стасала црногорска интелигенција још снажније затражи ограничавање Николиног деспотизма и увођење стварних демократских слобода, истичући да је држава доведена на руб голе егзистенције. На упорне протесте Цетиња, Србија на крају мораде 1910. протјерати неке црногорске политичке емигранте. Исте године се "свијетли господар" прогласио за краља Црне Горе. Београд на свечаност крунисања шаље делегацију на челу са Николиним унуком, принцем, потоњим краљем, Александром Карађорђевићем. 

Ускоро двије владе почињу преговоре о наставку борбе против Турске, што потраја. Србија је инсистирала на ширем балканском савезу, покушавајући да обезбиједи бар неутралност западних сила. Коначно, септембра 1912. у Луцерну је потписана заједничка конвенција са подјелом операцијских зона. По том плану је Црна Гора прва 8. октобра објавила рат, како би на ту страну привукла што више турских снага, што би српској врховној команди обезбиједило брз енергичан продор у правцу Косова и Старе Србије. То се и десило, разбивши Турке на Куманову и Битољу  ослобођено је Косово, Рашка област и Вардарска Македонија. Црногорци су успјешни у Санџаку и већем дијелу Метохије. Међутим операције на Скадру су запеле и, на молбу краља Николе, српски ђенералштаб брзо формира и шаље Приморски корпус јачине 30.450 војника, 41 тешки топ и 4 авиона, под командом искусног генерала Петра Бојовића. Међутим, у Бечу све звони на узбуну, Србији се пријети ратом ако одмах не напусти Скадар и дијелове заузете јадранске обале, јер Београд ту не смије имати било какво пристаниште. Тај простор се даје Албанији, која је као држава управо због тога и "нацртана" од западних сила у новембру 1912. Србија под таквом пријетњом подиже војску да не би угрозила друге ратне резултате. Црногорци продужише опсаду и уђоше у град 24. априла, али се и они морадоше повући.

БАЛКАНСКИ РАТОВИ

Када се 1913. војним средствима морала натјерати Бугарска на другачије рјешење за Македонију, црногорска команда је ангажовала свој Дечански одред под командом Јанка Вукотића. Балкански ратови се окончаше мировним уговором у Лондону 30. маја 1913, којим обје српске савезнице, захваљујући ратним успјесима, добише значајна територијална проширења. Заузећем Новопазарског санџака по први пут добише и заједничку границу. То је коначно отворило пут њиховом територијалном уједињењу за шта се залагало свеколико Српство. Балкански ратови показаше све слабости црногорске државе, па је сав тамошњи народ био загледан у Србију, са растућим расположењем за уједињење. 

Готово сви посланици Црногорске скупштине били су за стварање једне уније, у којој би Црна Гора доживјела економски и културни просперитет, јер оваква је економски неодржива. Такав став је заступала и Русија, сад када је у круни Карађорђевића видјела главну  упоришну тачку за своју балканску политику. Међутим, Влада на челу са краљем Николом то одбија, са образложењем да би тако Црна Гора изгубила своју индивидуалност, па двор на Цетињу поче тиху пропаганду против Београда.

Окончање балканских ратова остави велике тензије међу силама, па се видјело како се "иза брда ваља" неки скори сукоб. Србија, силно исцрпљена у тим ратовима, агресивној Аустрији се учини лак плијен, који ће једном за свагда уништити. Принципови пуцњи у Сарајеву у Бечу су одмах схваћени као велика прилика за то. Црногорска Влада потврђује своје савезничке обавезе према Србији у случају напада Аустроугарске, што као и раније није прошло без руске руке, која је налагала чврсто савезничко држање. Поготово се тражило обједињавање команде без икаквих локалних искакања. То је на чело црногорских трупа довело србијанског генерала Божа Јанковића, којег ће ускоро наслиједити генерал Петар Пешић. Београд се обавезао да ће својој савезници достављати наоружање, миницију, храну и сав потребни ратни материјал.  

Краљ Никола се тешко мирио с тим, па је упорно покушавао успоставити паралелни систем командовања. Официрима из Србије надмудривање са Николом правило је много проблема. Ђенерал Јанковић једном рече да краљ, по старом обичају, жели извући што више од рата са што мање напора и жртава. Зна се да је Никола командиру Митру Мартиновићу и другим високим официрима скретао пажњу: "Немојте да ми изгину Црногорци, не пуштајте да вас ко нука на јуриш. Браћа Србијанци имају доста људи и могу их трошити да им се не познаје. Ако вам ово не буде вазда пред очи нека сте од Бога и од мене проклети." Ипак, упркос Николиним старим играма кад се из вука преметао у лисицу,  црногорска војска је чинила чуда од јунаштва и главнокомандујући генерал Пешић им је у свом главном извјештају одао високо  признање за храброст и срчаност у борби, истрајност и залагање. Посебно треба истаћи успјехе јединица под командом сердара Јанка Вукотића, које у контраофанзиви заједно са српском војском избише на домак Сарајева септембра 1914. Они ће и на Божић 1916. задржати Швабе на Мојковцу јуначким подвигом, којим је купљено вријеме за одступање дијела српских снага ка Албанији.

У јесен 1915. Швабе предузимају велику офанзиву на двије српске савезнице и њихови солдати 11. јануара без великог отпора  заузимају Ловћен. Наводно су претходно неки Николини људи уносили дефетизам у војску и потицали људство да се разилази кућама. Проносио се глас "све је свршено". За Црну Гору наступи очајна ситуација, аустрофил принц Мирко иза леђа војске преговара о сепаратном миру са Аустријом, тражи се да трупе положе оружје. Повјерење у краља и владу је потпуно пољуљано, већина јавних личности и официра заговарају повлачење са Србијом. Међутим, Црна Гора  је капитулира и Никола са свитом преко Медове бјежи у Италију, па у Француску у град Неји. Наступају тешки дани окупације, многи пунољетни мушкарци су интернирани у логоре широм монархије. 

У Антанти су неки отворено кривили краља Николу за млак и неодлучан рат против Аустроугарске, те да је због шуровања са Бечом издао савезничке интересе. Посебно се упирало прстом у напуштања одбране Ловћена. Француски посланик у Црној Гори Деларош-Верн је извијестио Париз о недосљедном понашању Николином, а Руска команда је 1915. сумњала да Цетиње одаје Аустрији тајне војне планове савезника. Наиме, није тајна да су Николини синови били отворени аустрофили. 

Послије пробоја Солунског фронта у септембру 1918, од стране српске команде формиране су такозване Скадарске трупе за ослобађање Црне Горе и сјеверне Албаније под командом пуковника Драгутина Милутиновића. У њиховом саставу  су оперисале неке четничке јединице и велики број добровољаца са простора Црне Горе, јер је народ српску братску војску дочекивао са великим одушевљењем. Та групација је од 1. до 6. новембра ослободила Подгорицу, Цетиње и Котор. Црну Гору су такође посјеле и француске, британске, италијанске и америчке трупе под командом генерала Франше д' Епереа. 

Одмах по ослобађању Подгорице кренуло се са припремама за одржавање Велике народне скупштине, па је формиран Централни извршни одбор за народно уједињење. Краљ Никола се још 1915. жалио да неки српски официри заговарају улазак Црне Горе у састав Србије и говорио да се то неће десити док је он жив. Могућа је евентуално унија на нивоу заједничког министра војске, иностраних дјела и финансија, док је српска Влада у то вријеме за свој ратни циљ већ прогласила српско "сједињење", односно југословенско уједињење у заједничку државу. Тако би црногорско инсистирање на засебној државици угрозило концепт укупног уједињења, што би непријатељи једва дочекали. Свјестан осјетљивости тог питања, Београд се суздржавао од било каквих наметања. Вјеровало се да ће већинска жеља за уједињењем код народа у Црној Гори то питање разријешити. 
Током самих избора за посланике формираше се двије групације које се по боји изборних листића прозваше "бјелаши" и "зеленаши". Бјелаши су били присталице безусловног уједињења са Србијом и чинили су велику већину народа, док су зеленаши били присталице краља Николе и испољавали другачије ставове. Избори су били слободни, гласало се јавно, а свака капетанија је бирала два, нови срезови по три посланика, већи градови по два, а мањи по једног посланика. Трећег дана засједања 26. новембра 1918, 160 посланика "Велике Народне скупштине српског народа у Црној Гори" донијела је једногласну одлуку о уједињењу Србије и Црне горе под династијом Карађорђевића, те да потом ступи у заједничку државу Срба, Хрвата и Словенаца. 
У одлуци између осталог стоји: "Српски народ у Црној Гори једне је крви, језика и тежњи, једне вјере и обичаја с народом који живи у Србији и другим српским крајевима; заједничка им је славна прошлост, којом се одушевљавају, заједнички идеали, заједнички народни јунаци, заједничка патња, заједничко све што један народ чини народом ..." Потом је донесена и одлука да се краљ Никола Петровић и његова династија збаци са црногорског престола.  

У истом духу дан раније, 25. новембра и Велика народна скупштина у Новом Саду је прогласила  сједињење Војводине са Краљевином Србијом, док су у Босни и Херцеговини 42 од укупно 54 среза одмах прогласили присаједињење Краљевини Србији, не чекајући одлуке виших органа. 

И зеленаши су се изјашњавали као Срби, говорећи да су за улазак Црне Горе у Југославију, али само као самосталне краљевине у конфедералном односу. То је наравно било немогуће остварити, јер би исти принцип примијенио и политички Загреб, који је већ гајио вирус сепаратизма и аверзију према тој новој држави у којој хабзбуршку круну морају замијенити некаквом сељачком и православном. Тамо су чак маштали о "југословенској републици" од рестлова бивше аустроугарске монархије, али без Србије. Елем, конфедерација као јединствена функционална држава у овом случају тешко би била могућа. Коначно, ни европске силе, стварни креатори будуће краљевине СХС, ни размишљали нису о таквом рјешењу.  

Незадовољни одлукама Скупштине зеленаши започеше "Божићну побуну", опкољавајући Цетиње 2. јануара. Међутим, од стране бјелаша и српских јединица доживјеше пораз код Ријеке Црнојевића, Вирпазара, Никшића и Подгорице. Зеленаши су на Цетиње ударили 6. јануара на Бадњи дан и ту су 9. јануара потпуно потучени. По црногорском обичају у сукобу је било и доста старих личних рачуна и освета. Након угушења побуне, дио загрижених зеленаша под вођством Крста Поповића у брдима је наставила герилску борбу, која се претворила у пљачку и терор неистомишљеника, на шта је и друга страна узвратила истом мјером, што је имало тешке и трагичне посљедице. 

Није тајна да су Италијани жељели самосталну Црну Гору и Албанију као своје сателитске државе и подржавали "Божићну побуну" да би спријечили уједињење. Зеленашима су дотурали оружје, муницију и новац, а посебно активан био је њихов агент Ђовани Балдаћи, човјек врло близак дворским круговима на Цетињу, који је координисао између талијанских трупа и вођа побуне Јована Пламенца, Милутина Вучинића и Крста Поповића. 

ПЛАН Б

Црногорска Влада у избјеглиштву је одлуке Велике подгоричке скупштине одбацила као нелегитимне, па је започета дипломатска офанзива за поништавање тих одлука због наводне окупације и државног удара од стране Србије. Међутим, међународна мисија је потврдила да су одлуке Скупштине израз слободне воље већине грађана Црне Горе, те да присуство југословенских трупа са око  500 људи није на то могло утицати. Извјештај мисије је потврдио и лично Франше д' Епере. Зато савезници осташе нијеми на захтјеве Николине владе, а у њиховим плановима за Балкан није ни било мјеста за самосталну црногорску државицу.  Уз то се сматрало и да је Никола током рата играо на двије карте и имао план Б, уколико побиједе Централне силе. Тако се екс краљ и његова фиктивна влада нашла у пуној дипломатској изолацији. Успут буди речено, та је влада стално била у крњем саставу, а неколико министара и чак тројица премијера: Андрија Радовић, Мило Матановић и Евгеније Поповић временом су окренули леђа Николи и прешли на страну ујединитеља са Србијом.

Ускоро је проглашено и формирање Краљевине СХС, а  догађаји са краја 1918. још дуго ће бити предмет расправа и политичких трвења. Односи политичких елита Срба из Србије и Црне Горе у новој заједници ће наредних деценија пролазити кроз неочекиване политичке и идеолошке изазове и промјене, што ће имати озбиљне посљедице, о чему ћемо ускоро писати.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.