Како је изгледала кућна радиност од 1945. до 1970. године: Мајстори са посебним угледом

Кућна радиност у Бањалуци и њеној околини има дугу и богату традицију. У себи је носила специфичности свог времена и прилагођавaла се потражњи на тржишту. Значај појединих дјелатности кућне радиности временом се мијењао. Једне су се смјењивале и гасиле, друге појављивале, развијале и улазиле у моду.

Данас су неке заборављене иако су некада биле веома цијењене и друштву потребне.

Марљиви, поштени и вјешти бањалучки мајстори кућне радиности уживали су посебан углед међу суграђанима. У вријеме када није било индустријских производа, или их није било довољно, ти мајстори су били у стању да својом маштовитошћу, вјештим рукама, одговарајућим алатима и с пуно љубави направе доста тога што је муштеријама било потребно. Послије Другог свјетског рата у Бањалуци се знатан дио становништва бавио кућном радиношћу. 

Зарада од ње некима је била додатни, а некима једини извор прихода за издржавање породице. Према Уредби о обављању кућне радиности из 1954. године, она је била привредна дјелатност коју, према мјесним обичајима и у виду споредног занимања, обављају земљорадници и домаћице код својих кућа или у стану, сами или уз помоћ чланова породице, без запошљавања туђе радне снаге и ангажовања ученика и, по правилу, без пријема поруџбина. 
У виду кућне радиности обављале су се сљедеће дјелатности: чешљарска, лончарска, качарска, ткачка, предилачка, ћилимарска, чипкарска, везиљска, плетачка, израда предмета од прућа и дрвета и производња умјетног цвијећа. Осим набројаних, народни одбори срезова и општина су могли да одреде и друге привредне дјелатности које су на њиховом подручју могле да се обављају као кућна радиност. За њено обављање није било потребно одобрење за рад. Општине су пријављеном лицу издавале потврду која је служила као доказ да на тржишту могу да нуде своје рукотворине. 

У периоду 1945–1949. Завод за кућну радиност и умјетне занате из Сарајева одређивао је цијене народним рукотворинама на подручју цијеле Народне Републике Босне и Херцеговине. Од средине 1947. до краја 1948. у Бањалуци је дјеловала Радионица народних везова "Везиља" (пословођа Елза Тушински Калиниченко и намјештеница Халида Диздаревић), која се бавила набавком репроматеријала и израдом, откупом и продајом ручних радова, али је убрзо ликвидирана јер је Завод одредио ниске цијене њихових производа. Градски народни одбор Бањалука је 1949. обавијестио Обласни народни одбор да ће се у Бањалуци отворити репрезентативна радња Завода за кућну радиност из Сарајева у Улици Веселина Маслеше, у просторијама бивше фото-радње Вилија Паца, у којој би туристи могли купити неки сувенир произведен у Босанској Крајини. Према истом извјештају, у граду се могло у току 1950. ангажовати око 100 жена за ткање поњава, везење и керање, ако би Завод повећао цијене њихових производа.

Наредбом о обављању кућне радиности из 1957, кућном радиношћу могли су да се баве и домови стараца и изнемоглих, под условом да је организују са штићеницима као радну терапију. Овом наредбом проширена је кућна радиност на дјелатности као што су оправка женских чарапа (крпљење и дизање петљи), ваљање сукна, израда гребена за гребенање вуне и кучине, израда предмета од рогова, мутавџијска дјелатност (израда предмета од козје длаке), израда зобница, врећа за сламарице...

Иако је Општина устројила евиденцију лица која се баве кућном радиношћу, многи од њих нису евидентирани, јер су им производе откупљивали препродавци и на тај начин, углавном, више зарађивали од њих самих. Многи су се овим послом бавили "на црно", како би избјегли плаћање пореза држави. Издавању потврде за обављање кућне радиности претходио је увид у рад сваког подносиоца, коме су присуствовали представници органа управе и Среске занатске коморе. Настојали су да утврде да ли сваки подносилац заиста може сам да израђује производе, односно да потврда не буде параван за продају туђих готових производа.

Према евиденцији Народног одбора општине Бањалука, потврде о обављању кућне радиности имали су: Атиф Хидић и Салих Картал (израда ћилима); Викторија Мујкић, Дервиша Мујкић са Веселог бријега, Фетија Кантаревић, Шаћир Муратовић, Дилфа Ризвановић и Халида Петрин (ткање поњава); Антон Павлека и Марица Павлека из Новог насеља (метле и четке од сирка); Миле Пезић из Ивањске (метле од прућа); Шемса Гунић из Новоселије (асуре и други предмети од рогоза); Розалија Лукман (четке); Нијаз Aвдагић, Миљко Илић, Богдан Дрндаревић и Смаил Османчевић (предмети од сламе; слике и честитке); Фаик Љаши и Кајтази Назми (сита и решета); Ристо Настовски и Бего Захировић (пржњеви за кафу, канте за воду, машице, роштиљи, лопатице за смеће).
Везиљска и чипкарска дјелатност је традиција многих породица у Бањалуци, нарочито у Горњем шехеру. 

Од малих ногу Бањалучанке су уз помоћ мајки, старијих сестара и комшиница, поред свих других обавеза узимале игле у руке и нису их испуштале до дубоке старости. Везом су се бавиле домаћице и дјевојке које послије завршетка основне школе нису наставиле даље школовање и тако осигуравале себи средства за живот. Везене предмете дјевојке су чувале у ковчезима као рухо за удају, а удате су њима украшавале стан и одјећу својих укућана. Све до завршетка Дугог свјетског рата ријетко су продавале своје рукотворине. Керање, израда чипке од памучног конца уз помоћ обичне шиваће игле, било је популарно и на цијени у граду на Врбасу. 

Најдужу традицију имало је керање са везеним мотивима. Израђивани су разноврсни керани предмети као што су украсне и марамице за ташну, столњаци, таблети за тацне, крагне, умеци за блузе и "керице" од живе свиле за шамије – мараме. Иако се велики број Бањалучанки бавио послом, у евиденцији Народног одбора општине Бањалука потврде за израду кераних предмета имале су само Хина Бешлагић, Албина Пехар и Изета Османчевић.
За везиљску дјелатност потврду су имале Асија Башић, Стојан Рађевић, Зинета Ерцег, Салих Картал, Ладислава Варшек, Стеванка Шијачки, Штефица Станишић, Етелка Рипсан, Марија Млађеновић, Шукрија Мушић и Здравка Миодраг. Загорка Каурин из Улице браће Букића 19 била је позната по ручном везу на женским хаљинама. 

Међу везиљама се 60-их година истицала Изета Османчевић из Горњег шехера, која је свим женама које су жељеле да се баве везом у свако доба пружала помоћ и обучавала их у свој стану па су је прозвали "учитељицом веза". Заједно с Реском Рамић и Шахзом Бахтијар, а уз помоћ Мјесног одбора Црвеног крста и Завода за запошљавање радника у Бањалуци, одржале су пет течајева веза, у које је било укључено више од 200 жена. Организовале су и изложбе радова и допринијеле промоцији кућне радиности као дијелу културног насљеђа. 

Да би се унаприједила ова дјелатност везиље, међу њима Мина Кушмић и Лутфија Шабић, су тражиле организован откуп радова и отварање продавнице у којој би се продавали њихови радови. Највише потврда издато је за израду дјечјих играчака од пластичне масе (бебице, сатићи, пјетлићи, наочаре, трубе, звечке) и ситних украсних предмета од стакла и жице (бижутерија), наруквица, огрлица, брошева, наушница, шнала и укосница. Том дјелатношћу су се бавили Есма Башић, Махмут Башић, Михајло Рудаковић, Ирахим Карабашић, Драгица Мустафић, Владимир Голубић, Хасан Башић, Мухарем Ханданагић, Љубо Голубић, Месуд Ђулић, Флоријан Дан, Хаснија Муратовић, Радојка Чарџић, Расим Мешић, Хусеин Цоцо, Фатима Алагић, Заим Муратагић, Хазим Ханџић, Мустафа Ханџић, Драго Вујић, Фатима Смајић, Илијас Бегановић и Илија Гргић. Израдом дрвне галантерије (дубљена корита, кашике, оклагије, варјаче, штипаљке за веш, испрашивачи, луле, муштикле, преслице и вретена) бавили су се Расим Мешић, Саид Ахметовић, Шукрија Мушић и Нада Петрашевић. Милош Ћулум из Бистрице и Дамјан Пилиповић израђивали су гусле. Израдом умјетног цвијећа од папира, пластике и текстила бавили су се Вилма Черни, Елза Јаното, Зејнеба Ханданагић, Едуард Гечек, Мустафа Главашевић, Хусеин Арнаутовић, Рамо Караџуз, Адела Ненадовић и Љерка Дивјак, а израдом папуча од отпадака текстила Раза Шахурић, Ајша Диздаревић, Фатима Филиповић и Мина Субашић.

Израда украсних предмета је била популарна и разноврсна. Украсне предмете од гипса правили су Исмет Бахтијарагић, Зејнеба Суљовић, Анто Дујић, Драгица Бонџић и Мустафа Чехајић, од пластичне масе Осман Рамић и Хаџера Крајиновић, од дрвета (птице) Јелена Вуковић, од свиле Стојан Рађевић. Израдом украсних стоних лампи бавио се Смаил Алагић из Врбање.

У доба кад није било пластичних врећица у продавницама, у употреби су биле мреже и торбе од пластичне масе и платна, а израђивали су их Шухра Бешлагић, Анка Ловрић, Мунира Хандановић, Вјера Станисављевић, Мијат Павлека, Кадира Мујало, Роса Радишић, Надежда Стошић, Љубица Рајевић, Здравка Мајсторовић, Мидхат Сухоњић, Хусеин Башић и Илија Шиниковић.

Израдом папуча, сандала и патика од пластике и опанака од коже бавио се Асим Омановић.
Недостатак конфекције допринио је развитку плетачке дјелатности, изради мушких, женских и дјечјих веста, блуза, пуловера, шалова, рукавица, чарапа, капа од предива и вуне. Потврде за обављање те дјелатности имали су Евица Оздановац, Владо Голубић, Зејна Ћук, Адила Хадровић, Хаџера Пурић, Атифа Хаџић, Шефика Шишић и Олга Пудерка. Плетењем приглавака бавили су се Теуфик Филиповић, Зехра Чаушевић, Ајша Диздаревић, Разa Шахурић, Мина Кулашић и Асима Чехајић.

Овај текст је написан на основу докумената који се чувају у Архиву Републике Српске. Из њих се види да су се кућном радиношћу већином бавиле жене, које су тако стицале економску независност, побољшавале животни стандард својих породица и укључивале се у друштвени и привредни живот Бањалуке. Кућна радиност 1945–1970, је била важан економски ослонац неким домаћинствима, а допринијела је бољој снабдјевености становништва и очувању традиције.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.