На данашњи дан Србији уручен Јулски ултиматум: Документ који је био увод у Први свјетски рат

БЕОГРАД – Посланик Аустроугарске монархије у Краљевини Србији, барон фон Гизл, предао је 23. јула 1914. године, у 18 часова, српској Влади списак захтјева званичног Беча, познат као Јулски ултиматум.

Најважније чињенице:

• Аустроугарска је 23. јула 1914. године Србији упутила Јулски ултиматум са десет захтјева.
• Србија је прихватила готово све услове, осим учешћа аустроугарских органа у истрази на територији Србије.
• Беч је српски одговор оцијенио као недовољан и искористио га као повод за рат.
• Аустроугарска је 28. јула 1914. године објавила рат Србији.
• Тиме је започео Први свјетски рат, најразорнији сукоб који је свијет до тада видио.
• Била је то увертира у напад Аустроугарске на Србију, чиме је започео Први свјетски рат.

Барон Гизл уручио ултиматум српској Влади

У име српске краљевске Владе барона Гизла је тада у здању Министарства иностраних дјела примио Лазар Пачу, дугогодишњи министар финансија Краљевине Србије, тада у својству заступника Николе Пашића, предсједника Савјета министара.

Предочени захтјеви били су заправо оптужба, у десет тачака, да је званични Београд, наводно, толерисао како пропагандну тако и другу подривачку активност против Двојне монархије.

Србија, односно њени службеници, оптужени су да су обучавали, наоружали и пребацили преко границе лица која су извршила атентат 28. јуна 1914. године у Сарајеву, када је убијен надвојвода Франц Фердинанд, престолонасљедник Аустроугарске, као и његова супруга, војвоткиња Софија.

Шта је тражио Беч

У ултиматуму је наглашено да се очекује да представници Двојне монархије учествују у истрази и судским поступцима у Србији, као и у гушењу свих, како је наведено, превратничких покрета усмјерених против Аустроугарске.

Захтијевано је да се онемогући свака врста пропаганде против Аустроугарске.

Такође је тражено да буду затворене све организације и друштва, попут Народне одбране, чија је дјелатност, према тумачењу званичног Беча, била усмјерена против интереса Двојне монархије, као и да њихова имовина буде конфискована.

Исто тако је наглашено да се не само из јавних служби, државног апарата и војске, него и из просвјете и медија, морају уклонити сви они који су били укључени у било какву дјелатност противну интересима Двојне монархије.

Неодложно је тражена истрага против свих лица која су учествовала у завјери која је довела до атентата, укључујући отпуштање и кажњавање чиновника који су омогућили кријумчарење оружја и другог материјала преко границе код Шапца и Лознице. Поименично су наведена лица за која је тражено да одмах буду ухапшена, попут Војислава Танкосића и Милана Цигановића.

Србија прихватила готово све услове

Пошто је српским властима дат рок од 48 часова да одговоре на захтјеве, услиједио је одговор у предвиђеном року, којим су, имајући у виду изузетно тешке околности, прихваћени сви захтјеви које је барон Гизл доставио, изузев учешћа аустроугарских званичника у истрази и судским поступцима на територији Србије.

Одговор српских власти званични Беч представио је као одбијање да се изађе у сусрет захтјевима Аустроугарске, што је искоришћено као оправдање за напад на Србију.

Сарајевски атентат као повод

Посјета надвојводе Франца Фердинанда БиХ, управо на Видовдан 1914. године, званично је била мотивисана намјером да присуствује маневрима аустроугарске војске у Босни.

У оквиру посјете биле су планиране и друге протоколарне активности, попут сусрета са локалним званичницима и отварања нове зграде Земаљског музеја у Сарајеву.

С друге стране, противници аустроугарске управе у БиХ долазак Франца Фердинанда доживјели су као провокацију, посебно зато што је посјета организована на Видовдан, када Срби обиљежавају сјећање на Светог кнеза Лазара и косовске мученике страдале у бици на Косову 1389. године.

Иако су међу њима преовладавали Срби, Младобосанце су чинили припадници све три вјерске заједнице у БиХ, који су себе углавном сматрали југословенским националистима, вјерујући да је ријеч о једном народу без обзира на вјерску припадност.

Атентат у Сарајеву

Била је недјеља, 28. јун 1914. године – Видовдан. Атентатори су били распоређени дуж руте у Сарајеву којом се очекивао пролазак колоне возила са високим гостима.

Недељко Чабриновић је у 10.10 часова покушао атентат бомбом, али безуспјешно.

Колона возила наставила је кретање градом, а у 10.45 часова, пошто је застала код Латинске ћуприје, Гаврило Принцип је искористио прилику да изврши атентат.

Франц Фердинанд је усмрћен, као и војвоткиња Софија.

Истрага и политичка позадина

Пошто је током истраге спроведене у Сарајеву утврђено да су Трифко Грабеж, Недељко Чабриновић и Гаврило Принцип боравили у Србији, одакле су донијели оружје, установљено је и да су имали контакте са појединцима попут Војислава Танкосића, Радета Малобабића и Милана Цигановића, који су им помогли.

Истражиоцима је било јасно да званични Београд, односно власти Краљевине Србије, нису имале никакве везе са атентатом, али је такође било несумњиво да су од поменуте тројице двојица били државни службеници Србије, ма колико ниско рангирани.

Тон захтјева изнесених у ултиматуму, на који је одговор тражен у року од 48 часова, био је такав да је остављао утисак да се Беч нада његовом одбијању, како би то послужило као изговор за рат.

Рат је већ био одлучен

Намјеравани рат против Србије био је несумњиво мотивисан увјерењем да ће то бити брза акција у којој ће Аустроугарска лако тријумфовати. Крајњи циљ био је, осим покоравања Србије, потпуно уништење националног покрета Срба и југословенски опредијељених народа унутар Двојне монархије.

С једне стране, у Бечу је владало увјерење да Србија није способна да пружи озбиљнији отпор, док су Срби сматрани реметилачким фактором чије је уништење било животно питање опстанка монархије.

У Србији, иначе тешко исцрпљеној Балканским ратовима 1912. и 1913. године, у којима је извојевала велике побједе и значајно територијално проширење, преовладавао је став да сукоб са Аустроугарском треба по сваку цијену избјећи.

Власт је сматрала да су земљи, након побједа над Турцима и Бугарима, потребне године опоравка.

Мир је био животно питање Србије, па је српска краљевска влада, суочена са могућношћу рата са вишеструко надмоћнијом Аустроугарском, настојала да смири ситуацију. Влада и представници круне наглашавали су жаљење и осуду трагичног чина у Сарајеву. Мајор Танкосић је ухапшен, а за Миланом Цигановићем је трајала потрага, све у нади да ће рат ипак бити избјегнут.

Одговор на ултиматум, који су саставили Никола Пашић и Стојан Протић, Пашић је доставио Посланству Аустроугарске у Београду у предвиђеном року, неколико минута прије 18 часова 25. јула.

Почетак Првог свјетског рата

У Бечу је, међутим, уз подршку Берлина, владало увјерење да се прилика за обрачун са Србијом не смије пропустити. Данас је познато да је изговор за напад на Србију тражен годинама раније.

Историографија је утврдила да су владари двије земље, Франц Јозеф Хабзбург Лотаринген и Вилхелм II Хоенцолерн, већ током прве седмице јула усагласили кораке ка отпочињању рата.

Аустроугарска је 28. јула 1914. године Србији и формално објавила рат, започевши ратна дејства још прије објаве нападима са Дунава и Саве, као и из Баната и Срема.

Био је то почетак најразорнијег ратног сукоба који је свијет до тада видио – Првог свјетског рата.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.