Александар Карађорђевић - прва жртва фашизма у Европи

Пре равно 92 године, 9. октобра 1934. у Марсеју је извршен атентат на краља Александра ујединитеља приликом његове званичне посете Француској ради закључења уговора о одбрамбеном савезу који се стварао као одговор на надолазећи наци-фашизам. Егзекутор је био Владе Черноземски, члан екстремне бугарске организације ВМРО, финансиран од стране усташког покрета који је имао своју мрежу и кампове за обуку у Италији и Мађарској. Одмах по почињењу атентата егзекутор је линчован на смрт од масе народа који су дочекали краља. Тако је краљ Александар постао прва жртва надолазећег наци-фашизма у Европи. Заједно са њим убијен је и министар иностраних послова Луј Барту. Његово убиство била је увертира у трагедију која ће пар година касније задесити цели свет.

Данас када се говори о њему једни га ословљавају као витешког краља, врховног команданта српске војске у два балканска и Првом светском рату, осветника Косова, ујединитеља, човека који је успео у томе да након пар векова ропства сви Срби живе у једној држави, српског Гарибалдија. С друге стране, присталице комунизма, а нажалост и одређен број  историчара, који нису дубоко упућени у његов рад,  га називају гробаром српства, издајником и идејним творцем Јасеновца. Толико увреда на Александров рачун од стране неуких и неупућених показује да је њихова мржња већа од оних који су га убили.

Највише му се замера то што након Првог светског рата није створио проширену српску државу  или Велику Србију него Југославију и да је он њен идејни творац. Међутим, идеја уједињења јужних Словена настаје у 19. веку као отпор германизацији у Хабзбуршкој, после Аустроугарској монархији. Та идеја у Србији је прихваћена од стране кнеза Михаила Обреновића. Затим  Нишком декларацијом децембра 1914. као ратни циљ Краљевине Србије означено је  ослобођење југословенских народа и разбијање Аустроугарске. За Велику Србију је једино истински била заинтересована Царска Русија 1915,1916. Међутим 1917. бољшевичком револуцијом Царска Русија нестаје, Брест-литовским споразумом Русија излази из рата, тако да идеја о српској држави у проширеним границама пропада.

Након ослобођења 1918. председник владе Никола Пашић је савезницима  на мировној конференцији у Версају упутио мапу омеђених српских територија, а које представљају дело српског картографа Јована Цвијића  у новој држави, што су они одбили. Савезници, пре свега Енглези, били су за стварање државе СХС без Србије и Црне Горе, где би главни град био Загреб,  а надаље би то значило и обнављање Аустроугарске монархије што је било неприхватљиво после великих страдања које је претрпео српски народ. Уместо тога 1. децембра 1918. створена је држава  у којој су сви Срби живели заједно, са српском краљевском династијом на челу и  којом се управљало из Београда, а која је годину дана касније након Версајске мировне конференције добила и међународно признање.

Стварањем Краљевине СХС под вођством регента Александра на просторима донедавне Аустроугарске дошло је до историјског политичког преокрета. На територијама данашње Хрватске и Босне и Херцеговине где је до тада гласала тек шачица богатих мушкараца кроз рестриктивне имовинске цензусе и строге класне курије, Александар је увео опште право гласа за све пунолетне мушкарце, без обзира на њихов иметак, порез или вероисповест. То је био огроман корак ка демократизацији и еманципацији милиона сељака и радника који су преко ноћи постали равноправни политички актери на изборима за Уставотворну скупштину 1920. године.

РЕФОРМЕ

Године 1919. тада регент Александар најављује рад на унутрашњем уређењу новонастале државе, пре свега аграрну реформу којом се укидају заостали феудални односи и колонат у новоослобођеним територијама.

Под његовом влашћу обновљен је рад јединствене Српске патријаршије 1920. године када се свештенство расцепкане Српске православне цркве окупило и возом из Београда допутовало у Сремске Карловце на свечаност поводом поновног сједињавања и васпостављања древне Пећке патријаршије, прижељкиваног у претходне 154 године. Четири године касније у Пећи, седишту Пећке патријаршије, за патријарха обједињене СПЦ изабран је Димитрије Павловић.

Године 1920. краљ Александар на спољном плану заједно са представницима Краљевине Румуније и Чехословачке оснива Малу Антанту. То је био војно-политички савез створен као одговор на претензије Аустрије и Мађарске на територије бивше Аустроугарске монархије. Пакт о новој организацији Мале Антанте је потписан на конференцији у Женеви одржаној од 14. до 16. фебруара 1933. године. Три државе - истиче се у уводном делу документа - образују вишу међународну заједницу у којој могу приступити и друге државе. Са овим савезом је блиско сарађивала Француска.

Исте године донета је Обзнана, којом је забрањен рад Комунистичке партије у држави. Исто тако је потребно истаћи да је Краљевина Југославија у то време била дом великог броја Руса који су побегли или били прогнани из Русије након  бољшевичке револуције.

Након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, једно од најважнијих питања било је како ће нова држава бити уређена. Видовданским уставом, донетим 28. јуна 1921. године, Краљевина СХС је уређена као уставна, парламентарна и наследна монархија. Занимљиви чланови  Устава су били члан 78.  о одговорности министара који гласи "краљ и Народна скупштина могу оптужити министре за повреду устава и земаљских закона учињену у службеној дужности. За штету које министар учини грађанима незаконитим вршењем службе одговара држава, а министар држави" и члан 111. о војној обавези: "нико по навршетку двадесете године не може добити државну службу и у њој служити, ако по одредбама војног закона није свој рок одслужио или од војне службе био ослобођен".

Током двадесетих година политички живот Краљевине био је обележен бројним сукобима. Посебно је постојао све дубљи спор између присталица централизма и хрватских политичких странака које су се залагале за федерално уређење, а често су позивале и на отцепљење од Краљевине Југославије. Односи су додатно погоршани након што је 1928. године у Народној скупштини дошло до пуцњаве у којој је радикалски посланик Пуниша Рачић убио двојицу посланика Хрватске сељачке странке Ђуру Басаричека и Павла Радића, а тешко ранио Стјепана Радића, лидера ХСС-а, који је три месеца касније преминуо.

Након тог инцидента, краљ Александар је на састанку који је имао са Светозаром Прибићевићем, лидером Самосталне демократске странке који је од присталице уједињења, постао савезник лидера ХСС-а Стјепана Радића, запретио да ће ампутирати Хрватску а да ће границе нове државе ићи линијом Барч-Вировитица-Дарувар-Пакрац-Новска-Дубица-Босански Нови и уз реку Уну и Шибеник, што су Прибићевић и остали представници Сељачко-демократске коалиције одбили и одустали од идеје отцепљења.

Краљ је, увидевши бројне поделе и безизлазно стање у којем се држава налази, 6. јануара 1929. године укинуо Видовдански устав, распустио Народну скупштину и увео лични режим познат као Шестојануарска диктатура. То је било неопходно да биле прекинуте политичке поделе, спречен даљи сукоб међу народима и заведен ред у држави.

ПОДЈЕЛА

Исте године, 3. октобра 1929, држава је добила ново име – Краљевина Југославија. Територија је подељена на девет бановина, чије границе нису биле засноване на дотадашњим историјским покрајинама и националним границама. Али видевши да су односи унутар државе све сложенији и да још постоје тежње представника Хрвата за отцепљењем краљ је те бановине исцртао тако да су у већини бановина живјели Срби и да једног дана aко  дође до разилажења Хрвати добију Савску, Словенци Дравску, а осталих седам да припадне Србији што је и заслужно с обзиром да је српска војска  победник Великог рата која је за слободу дала четвртину свог становништва. О томе такође постоји сведочанство Светозара Прибићевића.

После више од две године диктатуре  краљ Александар је 3. септембра 1931. године прогласио нови Устав Краљевине Југославије познат као септембарски или Октроисани устав. Занимљивост код овог устава је била та да је Народно представништво било дводомно, чинили су га скупштина и Сенат, при чему је краљ непосредно именовао половину сенатора. Краљ има право да сазива и распушта скупштину, а Влада је сем парламенту за свој рад одговарала краљу. Тај устав је уистину дао краљу велика овлашћења, али он је био кључан тренутак у политици Александра како би било очувано јединство у држави и било покушано спречавање ретроградних снага да како споља тако и изнутра да сруше Југославију.

Александар I Карађорђевић био је владар чије су одлуке снажно обележиле историју српског народа и простора Југославије. Био је војник, регент краљ и владар који је обележио читаву једну епоху. Његов живот и политика остају тема о којој треба говорити без митологизације, али и без заборава историјских околности у којима је деловао. У том смислу, његову политику треба посматрати и као рад на томе да се створи стабилна држава, а не само кроз последице које су настале касније. Његово место у историји српског народа и државе коју је предводио остају незаобилазни.

Аутор је студент Правног факултета у Источном Сарајеву

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.