Стојан Новаковић: Велики државник крајишких коријена

У другој половини 19. вијека кнежевина, односно краљевина Србија је журила да се отресе тешког турског насљеђа и заосталости, да би некако ухватила корак са модерним европским државама.

Тај процес је обиљежило дјеловање неколико најснажнијих фигура српске државотворне елите, попут Илије Гарашанина, Јована Ристића, Јована Мариновића, Стојана Новаковића и Николе Пашића. Они су трасирали и носили развој и успон државе кроз ограничавање самовласти владара, формирање политичких странака и парламентаризма. Уводили су законитост и ред у државној управи, подизали привредни живот, уз оснивање друштвених и културно-просветних институција што је био услов за формирање грађанског друштва и интелектуалне елите. Умним дипломатским радом крчили су пут Србији у бурним европским превирањима.

Посебно мјесто међу њима свакако има Стојан Новаковић, по многима највећи српски интелектуалац друге половине 19 вијека. Био је члан и дугогодишњи предсједник Српске краљевске академије, као и Руске академије наука, те дописни члан Француске академије, затим професор Велике школе, предсједник и оснивач Српске књижевне задруге, управник Народне библиотеке, водећи филолог, историчар, преводилац, хералдичар. Поврх свега Новаковић је кроз четири деценије службовања, као један од лидера Српске напредне странке, вршио најважније државне функције: у три мандата министар, два пута предсједник владе, посланик (амбасадор) краљевине Србије, два пута у Цариграду, а потом у Петрограду итд.

Отац Стојана Новаковића, Јован, се око 1835. доселио у Шабац из Босанске Крајине, бјежећи у Милошеву Србију пред турским зулумом као и многи тога времена. Јован се ту ожени и са супругом Јањом 1842. доби сина Константина - Косту. Овај ће у вријеме младалачког националног романтизма као и многи "посрбити" своје име, па ће грчко Константин (постојан) превести у Стојан. Као петнаестогодишњи сиромашни син шабачког столара дошао је у Београд с јесени 1857. и ту изучио више разреде гимназије, а потом и правни одсјек лицеја. Студије је изучавао у тешкој беспарици, вриједно радећи многе послове како би имао за танак залогај и мемљив собичак. Пошто га је биједа љуто ујела, касније ће помагати сиромашне студенте, а и сам живјети врло штедљиво. Био је познат као неуморни педантни методични радник, а осим службе бавио се истраживачким, научним и публицистичким радом. Како би успио обавити све зацртане дневне послове, његово је вријеме у минут било програмирано, причало се да се по њему сат могао навијати.

ВАТРЕНИ РОДОЉУБ

Постаје члан "Српског ученог друштва" 1865, а потом као ватрени родољуб 1867. приступа "Уједињеној омладини српској", која је била иницијални покретач националне акције Срба. Ускоро је и професор Велике школе у Београду, те учитељ и васпитач малољетног кнеза Милана Обреновића (1868-1872).

Послије Јована Ристића, великог државника поријеклом из Босне и Јован Мариновић-Сарајлија препознаје потенцијал млађаног Новаковића и као предсједник владе 1873. уводи га у високу политику, повјеривши му ресор образовања и црквених дела. Стојан је управо од Мариновића, идејног утемељитеља Српске напредне странке, учио финесе дипломатског заната, па ће касније записати да је тај париски и бечки ђак био: "Први прави европски дипломата којег је Србија имала". Поменућемо и да је, поред Мариновића рођеног у Сарајеву 1821. и један Херцеговац, рођени Требињац, Цвјетко Рајовић био министар спољних послова и предсједник владе Кнежевине Србије (1859-1860).

Новаковић је као министар извршио темељну реформу школства и увео обавезно основно образовање. За члана државног савјета биран је 1882/83, а потом и 1885. Као човјек велике личне честитости и научног и политичког интегритета био је поштован чак и од оштрих политичких противника. Био је легалиста, упорни градитељ институција државе и демократских друштвених односа.

Тај неуморни радник објављује бројне текстове и расправе, књиге и најразличитија засебна дјела из историје, затим студије из области језика, права, црквене историје, словенске митологије, етнографије, археологије, опште културе, житија светих и народних умотворина. Издавао је Књижевни лист, писао школске уџбенике, покренуо израду Речника српског језика, итд. Преводио је Шера, Ранкеа, Волтера, Пушкина, Мицкијевича и друге.

Био је један од најумнијих људи свога времена и дао огроман научни допринос, за 60 година научног рада објавио је преко 500 научних радова и других текстова, те 50 књига. Био би голем замор набрајати сва дјела овог великог прегаоца, па ћемо узгред навести само понешто.

Новаковић је утемељио модерну критичку историографију и његова дјела су и данас незаобилазна научна литература. Објавио је многе хрисовуље, писао о посљедњим Бранковићима, Матији Властару, те десетине студија из старе српске државе. Писао политичке текстове о Балканском питању, о "Васкрсу државе Српске", о Турцима у 14. и 15. вијеку итд. Стојан је у два наврата приредио и издао Душанов законик. У првом подухвату као млади научник чланове закона ја груписао у правне области, да би тридесет година касније 1898. "Законик Стефана Душана, Цара Српског" издао у изворном садржају са коментарима. То друго капитално издање сматра се темељом модерне српске историографије. Капитално му је дјело и "Историја српске књижевности" које је објавио са само 25 година.

Тај крупни, а тихи скромни човјек, префињених европских манира, био је близак пријатељ са многим умјетницима: Пајом Јовановићем, Урошем Предићем, Лазом Костићем, Симом Матавуљем, Јованом Јовановићем Змајем и другима.

Истрајни борац против незнања и духовног мрака, истицао је "књигу и перо" као најбоља средства за очување српства. Говорио да треба употријебити све алате и дозвољена средства како би се стално побољшавао положај Срба у Османском царству, што би на крају довело до коначног ослобођење. А за то је, по њему, требало доста стрпљења, поступности и упорности. Сањао је слободу за цијели српски народ и његово државно уједињење.

Са јаком вјером у свјетлију будућност, својом енергијом је покретао и млађе, подизао им вјеру и кријепио снагу за даљу борбу која ће бити крунисана успјехом. Он каже: "Шта може и чиме смета граница седам државних власти, које данас управљају нашим народом, духовноме уједињењу народа нашег у образовању, у књизи, у родољубљу и у националним идеалима. (...) Ујединимо духом, језиком, народном свијешћу и просвјетом племена своја по свим областима српским. (...) Само не клонимо духом и пребродићемо све границе што нас сад раздвајају ..."

УЈЕДИЊУЈМО СЕ КУЛТУРОМ

Са истим порукама 1909. објављује и значајан текст у дубровачком "Срђу" под насловом "Уједињујмо се културом". Истичући културу, слогу и заједништво у повезивању свих српских области "Никад не клонимо духом, вриједно и упорно напријед јер је српски дух преживио све недаће, захваљујући вјери, књизи, језику и пјесми. Уједињујмо срца онога на Скадру на Бојани, и онога на Морави, и онога на Уни са оним на хладном Вардару...".

Треба одмах рећи да је Стојан као историчар и лингвиста био дубоко свјестан својих крајишких коријена, што је за читав живот значајно утицало на његову емотивну и политичку повезаност са Србима преко Дрине. Зато није случајно да се у свом научном раду, али и политичком дјеловању, стално враћао Босни и Херцеговини, снажно се интересујући за тамошње Србе и њихову прошлост. Њихово вјековно робовање туђину га је додатно мотивисало да као државник и дипломата допринесе њиховој културној и државној еманципацији. Као обазрив политичар то је радио врло дискретно, како им не би правио медвјеђу услугу код тамошњих власти.

Но и те како је познато да је велики број својих научних, али и политичких радова посветио том дијелу српског културног и етничког простора, као централном и неодвојивом сегменту српског националног корпуса. Новаковић је и важан чувар културно-историјске баштине БиХ јер је у свом раду "Српски споменици од 15. до 18. века" објавио и спасио од заборава бројне ћириличне документе из средњовјековне Босне. На њима ће се темељити и његово касније проучавање српске босанске властеле и династије Котроманића. Истицао је Твртково право на српску круну преко његове баке Јелисавете Немањић, кћерке краља Драгутина.

И на пољу филологије и књижевне историје Босна и Херцеговина је у његовом фокусу, гдје доказује вјековни језички и културни континуитет српског народа. Као врхунски филолог и историчар, Босну и Херцеговину је сматрао аутентичном српском земљом. Није без значаја поменути да је он као хералдичар, по жељи краља Милана 1882. креирао нови грб Краљевине Србије. Почетни Стојанов приједлог се заснивао на двоглавом орлу Немањића, који на штиту, осим поља са крстом и оцилима, има поље са три потковице, као грб Рашке, док на трећем пољу бјеше глава вепра прободена стријелом. Тај симбол се појављивао на старим грбовима "српске" Трибалије, али и у угарским грбовницима, који се односе на земље јужно од Саве и Дунава, чиме је хтио и хералдички везати Србију са Босном и Херцеговином. Но како је Беч Босну већ видио као своју провинцију, од тога се одустало због извјесности протеста Аустрије. Милану, тек окруњеном за краља уз благослов Беча, то никако није ишло у рачун. На крају је усвојен "Стојанов" грб Краљевине Србије онакав каквог и данас знамо.

Новаковић се бавио Босном и у обимној студији "Турско царство пред српски устанак", са акцентом на положај хришћанске раје у специфичном босанском феудалном систему. Осим прикупљања старих повеља и рукописа прикупљао је и народно стваралаштво, посебно истичући велику језичку вриједност епске и лирске традиције Босне и Херцеговине. Он пише и предговор Петрановићевим "Српским народним пјесмама из Босне и Херцеговине" .

Устанак Невесињска пушка 1875-1878. затиче га на мјесту министра просвјете и црквених дјела. Кнез Милан и влада су били врло забринути и опрезни у тој ситуацији јер Србија није била војно и финансијски спремна за рат са Османлијама. Стојан је дубоко саосјећао са страдањем српског народа у Босни и Херцеговини, али је убрзо увидио да тај стихијски, мада херојски устанак, није обезбиједио дипломатску припрему, већ је на жалост само послужио плановима Беча. То је за њега био врло тежак ударац, који га је увјерио да се Србија убудуће не смије затећи неспремна. Годинама унапријед се треба припремати и планирати акције на ослобођењу и уједињењу, јер пуки национални занос без способне државне организације и савезничке подршке води у пораз.

У зрелим политичким годинама залагао се за што боље односе са Русијом, али за вођење самосталне изворне српске политике уз постепено удаљавање од Аустрије послије Берлинског конгреса. Говорио је да Срби не требају бити ни русофили ни аустрофили, већ само Срби који ће се без заноса и страсти руководити једино трајним користима своје Отаџбине.

Као министар просвјете обезбјеђује и организује слање уџбеника и друге литературе за српске школе и народ у османском царству. Имао је важну улогу у ширењу националне пропаганде на том простору, стално истичући његово пословично "књига и перо".

Стојан Новаковић је био кључни архитекта српске националне политике у старој Србији и Македонији крајем 19. вијека. Као посланик у Цариграду постигао је отварање српских конзулата у Скопљу, Битољу и Приштини, у којима су службовали истакнути књижевници и научници попут: Бранислава Нушића, Милана Ракића, Војислава Илића, Владимира Карића и других. Суштина његовог програма била је масовно отварање српских школа и обнављање црквеног живота на том простору гдје су Срби били изложени сталном терору албанских качака и бугарских комита, уз прећутну подршку турских власти. Имао је видну улогу у штампању "Плаве књиге" о злочинима и насиљу Шиптара над Србима у Старој Србији крајем 19 вијека.

Новаковић је усмјеравао државне ресурсе и пажњу на неослобођени српски народ, обезбјеђујући да њихова борба буде у високом спољнополитичком приоритету Краљевине Србије. Тако је снажно подржавао и борбу Срба из Босне за црквено-школску аутономију против Калајевог режима. Када су нешто касније и муслимански прваци кренули српским стопама у борбу за вакуфско-меаривску аутономију, и њих је свесрдно помагао. Изградио је врло близак однос са српским вођама из БиХ Глигоријем Јефтановићем и Војиславом Шолом, али и муслиманским првацима, посебно са мостарским муфтијом Џабићем. Наглашавао је значај српско-муслиманског зближавања и савеза против бечке управе. Осим правне и финансијске помоћи, пружао им је и снажну политичку подршку у Цариграду као посланик Србије. Све се то одвијало далеко од очију јавности јер су Аустроугари пажљиво пратили и сузбијали сваки утицај Србије на прилике у Босни и Херцеговини.

Послије пензионисања, почетком 20. вијека ватрено се залагао за потпуно економско и политичко одвајање од Аустрије, увиђајући да она постаје све већа пријетња српским виталним интересима. Послије анексије гласно упозорава на опасност од њених сљедећих корака, укључујући и могућност напада на Србију.

Када је Беч 1908. анектирао Босну и Херцеговину, Србија се управо нашла на ивици рата. Краљ Петар у личности Новаковића види најумјеренију и најмудрију политичку фигуру, која може ујединити посвађане политичке партије и формирати тзв. концентрациону владу, али и Стојанов државнички ауторитет који пред великим силама може достојно заступати Србију. Мада је Стојан дуго био лојалан Обреновићима, Чика Пера, као европски образован либерал и демократа, изузетно је цијенио двије године старијег Новаковића, као симбола легализма и политичке разборитости, са којим се од доласка на власт 1903. радо консултовао о крупним националним питањима.

Стојан са позиције премијера пише запажене прогласе, меморандуме и друге текстове о анексионој кризи и дипломатски покушава разобличити то насиље над међународним правом, оптужујући Европу за саучесништво у гушењу националних и политичких права Срба Босне и Херцеговине, посебно права на самоопредјељење и аутономију. Његови текстови под заједничким називом "Балканска питања" само су дио дипломатске борбе током те кризе. Осврће се и на чињеницу да је Берлински конгрес пресјекао природне везе Босне са Србијом и Црном Гором. Слутећи шта Аустрија смјера, он је још 1906, двије године прије проглашења анексије, објавио збирку историјско-политичких анализа о Босни и Херцеговини, као "рак-рани" Балкана. Стоји ли и данас та теза?

Новаковић је такође врло рано уочио да Аустроугарска озбиљно омета развој Србије кроз њено економско исцрпљивање, попут чувеног царинског рата када је Србији блокиран извоз жита и стоке преко Саве и Дунава. Беч касније отвара и албанско питање као средство за блокирање српских интереса на Балкану. Стојан истиче да Аустроугарска плански подстиче идеју велике Албаније, како би спријечила излаз Србије на море и како би створила трајни бедем између Србије и Црне Горе. Елем, између Срба и Германа нема баш ништа ново, све је старо само заборављено, јер тај хабзбуршки пројекат дављења Србије и данас се проводи, само из других центара и у другачијој форми.

Новаковић се упорно залагао за подизање културне и духовне самосвијести народа, гледао је дубоко и видио далеко, имајући у виду географски неповољан положај српских области разбијених у неколико држава, као и данас. Потицао је појединце на патриотску будност и одговорност. Читав живот је посветио ширењу научне истине о своме народу, његовој прошлости духовним и културним вриједностима и беспрекидној борби за ослобођење.

ЧОВЈЕК ЗАКОНА И ИНСТИТУЦИЈА

Отмјен, господствен, интелектуално поштен и непоткупљив, Стојан је био човјек закона и институција, истичући независно судство и парламентарни поредак као услов за јаку Србију. Био је лојалан држави и закону, па тек онда владару. Непопустљив према хировима и самовољи краља Милана, за разлику од других, обраћао му се као да га поучава и сјетује. Кад не би могао изаћи на крај са Милановим апсолутизмом, интригама и тајним диловима с Бечом, повлачио би се у дипломатију. Чиста образа, он је и послије 1903. наставио вјерно да служи Србији, без проблема прихватајући промјену монарха династије.

Новаковић је био и велики заговорник југословенског уједињења, попут велике већине српских интелектуалаца и политичара тог времена, сматрајући то као геополитичку нужност. Испоставиће се да су у свом романтичарском заносу потцијенили снагу дубоко укоријењених сепаратистичких националних идентитета, нарочито оног католичког.

Стојан је био ожењен Јеленом Кујунџић, сестром познатог српског филозофа, политичара и пјесника Милана Кујунџића Абердара. Као ријетко образована жена, Јелена је говорила њемачки, руски и француски, са којег је и преводила. Стојану је била поуздан близак сарадник. Попут многих образованих Српкиња бавила се и хуманитарним радом, а за вријеме српско-турских ратова била и добровољна болничарка. Стојан и Јелена су имали кћерку Милицу, удату Рајковић и сина Милету Ст. Новаковића, угледног експерта за међународно право, са дипломом париског Универзитета који је био и истакнути професор београдског Правног факултета.

Стојан Новаковић је умро у Нишу 18. фебруара тешке ратне 1915. године.

Симбол

Када је у септембру 1912. СПКД "Просвјета" у Сарајеву прослављала 10 година свога постојања, Стојан Новаковић је био најугледнији гост и дочекан је са највећим почастима, а по жељи домаћина предсједавао је свечаној Скупштини. Уз њега је дошла и висока делегација јавног и културног живота Краљевине Србије, што је, уз присуство и других делегација са стране, имало огроман научни, културни и политички значај за Србе Босне и Херцеговине. Био је то израз и симбол културног и духовног јединства и вид мирног, али одлучног отпора окупацији и извршеној анексији. За тачно мјесец дана од тог свечаног догађаја услиједиће почетак Првог, а за њим и Другог балканског рата, након којих ће управо Стојан Новаковић предводити српску делегацију на Мировној конференцији у Лондону.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.