Браћа Крсмановићи, симбол прегалаштва, родољубља и доброчинства: Породични капитал у служби отаџбине

Некад велика српска имена, као и значајне и познате породице сијале су као звијезде на небу због "заслуга за Отечество". Тај сјај је временом трнуо, да би се сјећање на њих данас скоро угасило, па их срећемо тек "у траговима". Осим дејства времена томе је кумовало и још понешто. Наш пословични немар није без озбиљног гријеха, али се не смије заборавити и један озбиљнији узрок. Средином прошлог вијека десио нам се државни и идеолошки преврат, толики као кад би ријеке одједном потекле узводно.

Наиме, већина оног што је код Срба све до 1945. сматрано добрим, вриједним и поштованим постаде проказано и непожељно.  Комунистичке власти су врло темељито на маргину гурнуле грађански слој друштва као мрску буржоазију, а већина истакнутих људи су брисани из народног сјећања. Многи су сатанизовани и прогоњени, посебно они одани демократији, крсту и круни, тако да данас код ријетких Срба постоји тек магловито сјећање на неке важне велике људе који су нас својим свијетлим дјелима задужили за вијеки вјекова.

Такав је случај и са браћом Крсмановићи, које уџбеници историје помињу само због адресе гдје је у Београду 1. децембра 1918. рођена прва Југославија (кућа Крсмановића на Теразијама). Накнадна памет код многих Срба ће рећи да се "богдо" то није десило, макар и ова слава заобишла Крсмановиће, јер је прескупо плаћен тај државни експеримент.

Власници поменуте куће су били припадници једне од економски најмоћнијих и културно најутицајнијих српских грађанских породица 19. и прве половине 20. вијека, који велико име и поштовање у народу стекоше најприје као несебични добротвори и задужбинари.

Поријекло им води од братства Радовића из Мартинића у Бјелопавлићима, одакле су прешли у Дробљак и Ускоке. По предању, Турци 1690. ту извршише покољ, кад претече само једна невјеста Радовића са чедом у наручју именом  Крсман. Они се временом скрасише у Сланом у јужној Херцеговини, одакле ће се поменути Крсман, родоначелник породице Крсмановић, населити у Теочаку. Један му син пређе у  оближњи Козјак, а одатле му се потомци почеше гранати ка Брчком, Тузли и Бијељини. Већ око 1775. помињу се Крсмановићи као угледна породица.

Средином 19. вијека Хаџи-Мићо Крсмановић као окретан трговац стече знатан иметак у Брчком,  јер је лука на Сави ту малу варош учинила врло важним трговачким и саобраћајним центром. Преко ње се ка западу одвијао извоз робе из босанске Посавине, средње Босне и Подриња. Са женом Анђом Мићо је имао синове Јова, Николу и Риста Крсмановића, значајне пословне људе и велике добротворе. Никола (1813-1906) се настани у Тузли и ту  разви велику трговину стоком, сувим шљивама и сољу. Ожени се Сарајком Јелком Хаџи-Мијатовић и бјеше глава тузланске гране породице чији најзначајнији члан поста његов син Алекса (1842 - 1914). Николин рођени брат Ристо, врло вјешт трговац, водио је брчански огранак породице. Оженио се Петром из богате тузланске трговачке породице, а син им Љубомир (1865 - 1914) бјеше по многима и најјачи изданак лозе Крсмановића. Та браћа од стрица Алекса и Љубо од краја 19. вијека биће главни стубови велике фирме "Браћа Крсмановић".

Као што рекосмо њихов ђед Хаџи-Мићо стече велики иметак, али јаче пословање у Босни постаде све несигурније, посебно кад се дио босанских бегова побуни против реформи Стамбола. Задуго потраја тај сукоб док Омер-паша (опет Мићо) Латас коначно не сави рогове Градашчевићу и другима. Но и тај унутар-турски сукоб пуцао је преко леђа хришћана, а посебно српских трговаца, изложених отимачини и уцјенама одметнутих силника. Тада дио породице под Николиним вођством поче постепено пребацивати своју трговину и капитал у Милошеву Србију. Према легенди, мало по мало у Београду тако напунише пуно буре дуката. Ту ускоро постадоше и главни оснивачи и акционари Народне банке Краљевине Србије. Задржавајући своја већ уходана пословања са Турском, односно Аустроугарском, дио породице је остао у Брчком и Тузли на челу са Ристом и поменутим Љубомиром, који и сам касније пређе у Београд. И поред тога сви дијелови породице остадоше тијесно повезани у јединствен пословни организам, поменуту фирму " Браћа Крсмановић".

ЗАЈЕДНИШТВО

Унутарпородични односи су били примјер слоге и почивали на патријархалном моралу и оданости. То заједништво је било изнад сваког појединца и његових засебних интереса. Свако је имао свој дио капитала унутар јединствене мреже пословања, а свему је давала ноту и њихова пословична скромност и радишност.

Широко позната и угледна, њихова фирма још од средине 19.  вијека  постаде синоним за српску извозну трговину. У свим већим мјестима Босне и Херцеговине, Славоније, Хрватске и западне Србије имали су своје филијале, а трговином допријеше и до важних тачака западне Европе. Њихове робе су биле цијењене и тражене као високо квалитетне и конкурентне. У складу са жељом књаза Милоша да пословни центар Београда развије ван градских зидина, Крсмановићи постадоше зачетници урбанизације "Београда на води", јер су куповали мочварна земљишта у Савамали, која уредише за градњу. Ту саградише извозно представништво, хан (данас хотел "Бристол"), затим радионице и велике модерне магацине, а потом стамбене и друге објекте. У тај посао укључују каснијег пословног магната Луку Ћеловића – Требињца, који је трговачки занат такође пекао код стрица у Брчком. Нарасли послови "натјераше" Крсмановиће да оснују и Прво српско паробродарско друштво  у Београду ради транспорта њихове робе Савом и Дунавом. У Русији купују нове модерне пароброде, а прве крстише именима "Босна" и "Србија".

Пословна империја Крсмановића је изграђена првенствено на трговини сувим шљивама. Осим Посавине и Семберије шљиве су откупљиване у Подрињу, Шапцу и Ваљеву, а у Савамали су биле велике сушаре, гдје се први квалитет паковао у чврсту бурад за дужи транспорт. Шљива и друга њихова роба лађом су из Београда и Брчког Дунавом и Савом, а потом даље копном, запрегама и жељезницом, ишле у западну Европу и све до Трста -  главне аустроугарске луке. Поменута бурад су рађена од пробране храстовине у бачварским задругама Подриња. На мјестима претовара вршен је поправак бачви оштећених транспортом да би се сачувала роба. Сав тај подухват пратили су њихови поуздани шпедитери, комисионари и трговачки агенти.

Крсмановићи крајем 19. вијека постадоше и пионири извоза тог "плавог злата" у Америку. Управо је фасцинантан њихов пословни продор на то тржиште. За транспорт "преко баре" користе логистику и бродове свог кума Јова Куртовића, великог магната из Трста, иначе родом Требињца. Битан играч у послу са Америком био је и зет Крсмановића, такође Херцеговац, Ристо Паранос, муж Николине сестре Василије, са ортачком фирмом "Паранос и Крсмановић". 

У Трсту су суве шљиве поново ригорозно сортирана у херметички дихтоване бачве, да преко океана стигну свјеже и хигијенски исправне у луке Њујорка и Филаделфије. Тако је њихова шљива била "прима" квалитета и тражена луксузна роба, јер у САД није гајено ово воће. Килограм је у малопродаји коштао папрених око 1,20 долара, у вријеме кад долар бјеше велик као колски точак.  Поређења ради, за тај износ се могло купити око 20 килограма брашна. Крсмановићи су у Америку извозили хиљаде тона сувих шљива годишње, што им је уз трговину житом и кожама, доносило голему зараду, јер је и послије плаћања многих посредничких руку профит био велики. У Америци им је њихове послове водио близак пријатељ Герхард Јенсен, уз трговинску мрежу српских исељеника. Тај Јенсен ће 1. јуна 1879. указом краља Милана постати први конзул Србије у САД.

Поменућемо и да је у Трсту тих времена егзистирала моћна и компактна заједница Срба трговаца и бродовласника и већина њих су имали успјешне братственичке фирме, са разгранатим филијалама по свијету, попут браће Куртовића из Требиња, браће Ризнића и браће Николића из Сарајева, те браће Гопчевића из Боке итд. Крсмановић су лако ушли у тај пословни круг и одмах постали добротвори тамошње српске школе, дајући значајан прилог при изградњи величанствене "српске" цркве - храма Светог Спиридона у центру града на Понте Росу.

ДУЖНОСТ

Међутим, ова прича о успјеху има још једну димензију, јер силне дукате и доларе стечене марљивим радом и практичним духом нису чували као Кир Јања, већ су као високо морални и побожни људи сматрали да такав велики капитал не може припадати само појединцима, већ и отаџбини у којој је стечен, па је њихова национална дужност да га утроше на општи напредак и добробит народа.

Зато се од Солуна до Будима и широм Српства име Крсмановић изговарало са великом хвалом и поштовањем, због племенитог срца и широке доброчинитељске руке. Гдје год Србима бјеше потребна каква помоћ несебично су давали. Поред помоћи сиротињи, финансирали су изградњу српских школа, најприје у Брчком, Тузли и Бијељини, куповали учила и плаћали учитеље, стипендирали сиромашне ђаке на даље школовање итд. Помагали су градњу и обнову цркава, рад културних и хуманитарних организација и ко зна шта све не. Када је у Београду требало основати  први дом за напуштену дјецу, Крсмановић Никола на збору угледних грађана одмах из кесе изручи на сто 250 златних Наполеона прилога. На све стране се причало како су Крсмановићи многом паћенику обрисали сузу и пружили утјеху и помоћ. Множила су се њихова добра дјела и тешко да је било установе, завода или друштва чије оснивање или рад бар мало нису помогли.  Као умни родољуби финансирали су издавање капиталних српских књига. Поред тога, они ће постати велики легатори и задужбинари. Били су политички неутрални и блиски са обје српске династије, али и са најистакнутијим Србима свога времена.

Крсмановићи су знали да нема националног ослобођења од туђинске власти у Босни, без образовања и економског јачања српског сељака и трговца, па су их широком мрежом откупа продуката села штитили од државног монопола Беча. Лист "Тежак" из 1884. пише: "Крсмановић и Паранос су помагали свакоме с ким су пословали да у њиховој добити и своју корист нађу, текли себи и дозвољавали тековину другима; и тако су одиста помагали и унапређивали благостање читавих крајева." Они успостављају партнерску сарадњу и са другим економски моћним српским породицама прије свега са Јефтановићима у Сарајеву у сектору трговине и банкарства. Тако се стварала јака, економски независна, национална грађанска елита у Босни и Херцеговини, која се могла одупријети гушењу црквено-школске аутономије и националног идентитета за вријеме аустроугарске окупације.

Током балканских ратова силне прилоге дају у војни буџет, опремају санитете и војне болнице, помажу Црвени крст, ратне инвалиде и бројне домове ратне сирочади. Чак петорица ратника из ширег братства Крсмановића носиоци су Карађорђеве звезде са мачевима.  

Алекса, познат као изузетно вриједан беспорочан човјек, примјер грађанског џентлмена, поред вођења крупних породичних послова био је и предсједник Београдске трговачке банке. Уз то бјеше истински посвећен и општем добру српског народа. Са супругом Линком (баш тако се звала) свој велики иметак, вриједан близу три милиона златних динара је завјештао у "Фонд Алексе Н. Крсмановића" за школство и Краљевску академију. Познати добротвори бјеху и његова браћа Димитрије и Јово, вицегувернер Народне банке.

Ипак, ми ћемо се овај пут фокусирати на једног од највећих добротвора свога времена Љубомира Крсмановића који је деценијама несебично помагао све што је било од српског националног значаја у Босни и Херцеговини. Он није био тек алтруиста који спонтано и несебично помаже угроженом, већ истински филантроп, човјек који својим поступцима покушава системски дугорочно утицати на јачање српске заједнице, како би постала боље мјесто за живот. Имао је развијен осјећај дужности према отаџбини и потребу улагања у њен развој.

Свјестан велике немаштине у народу уочио је да ће мноштво честитих ваљаних душа пропасти у биједи и помагао најприје слабе и клонуле,  храбрећи их и потичући на радан и користан живот, јер од  таквих, уколико добију шансу, настају свијетли благородни карактери. "Такве људе треба образовати, а то се не може у сиротињи", говорио је Љубо и радо финансирао школство, дајући бројне стипендије за оне најмарљивије, увјерен да ће они ваљати свима и да ће се једном и он и заједница њима поносити. Један од њих када заврши медицинске науке и поче фино зарађивати прикупи приличну своту и донесе свом добротвору да му врати бар дио од оног што му је Љубо слао. "Не пријатељу", одговори овај, "узми те паре натраг и сад ти школуј неког сиромашка, тако ће зајам бити стоструко враћен".

Свуда је био познат и уважаван, тих и скроман, он није чинио да се зна, а крајње неуљудним сматрао је трубити о томе. Често би давао у четири ока и за његов дар би знали само они што су га добили.

Своју велику двоспратну кућу у Брчком, гдје је рођен, поклони црквеној општини. Ту је дјеловало пјевачко друштво и читаоница. Када се при тузланској цркви подизао конвикт за сиромашне ученике, Љубомир за ту сврху поклони насљеђено имање своје мајке Петре.

Браћа Крсмановићи су били главни ктитори градње "Просвјетине" палате у Сарајеву и међу њеним главним финансијерима. При оснивању Народне српске банке у Сарајеву, Љубо уписује 50 акција, вриједних големих 12 000  круна, које са дивидендом такође поклања "Просвјети". Слично томе ради у Мостару, Бањалуци, Загребу, Дубровнику и другим мјестима. Послије смрти мајке 1912, он покојницу уписује за добротвора многих културних и просвјетних српских установа у БиХ. Том приликом само на први мах подијели 80.000 динара. Снажно помаже "Босанску вилу", откупљујући велике тираже, које дијели српским читаоницама и школама.

На крају ће Љубомир, безмјерно одушевљен огромним подвизима српске војске у балканским ратовима, у знак захвалност за испољено беспримјерно јунаштво, ријешити да им својим прилогом ода достојно признање. Први је добротвор који је свој цијели милионски капитал завјештао српској војсци, у сврху јачања одбране Отаџбине.

Ријетко је ко у Сарајеву био цијењен као он због свог родољубља и хуманости. На вијест о његовој смрти 29. марта 1914. сва српска друштва и установе, од "Просвјете",  "Српске ријечи" и "Босанске виле" до "Сокола" и ђачких трпеза, на својим зградама истакоше црне заставе, а породици послаше многобројне телеграме саучешћа. "Српска ријеч" тог дана пише: "Умро је племенити син Босне и Херцеговине, највећи српски добротвор и одани патриота. Клонула је рука која је по читавом српству помагала невољне, са пуно разумијевања за народну муку и потребу." 

Чудна судбина одреди да у недјељу, 30. априла 1914. године, на Новом гробљу у Београду буде сахрањен Љубомир, а само дан раније, на Лазареву суботу, на истом мјесту је у вјечни починак испраћен његов брат од стрица Алекса Крсмановић, чувени београдски трговац и добротвор, када је његово тијело допремљено из Беча гдје је умро.   

ДУБОК ТРАГ

Неки ће рећи за Крсмановиће "па шта, имали па давали", али зна се да сви богати нису били такви. Већина брзо постане незајажљива у стицању капитала и што више имају, то све више грабе и пуне касе и рачуне, при томе газећи све пред собом, не обазирући се на Бога и ближње. То је посебно видно данас, у вријеме суровог егоистичног материјализама, зато сад и нема великих добротвора попут некадашњих Крсмановића, Луке Ћеловића, Капетан Мише, Илије Коларца, Владимира Матијевића, Сима Игуманова и бројних других. 

Крсмановићи су оставили дубок траг и у архитектури Београда, градећи палате које представљају бисере престоничке архитектуре, попут поменуте куће Крсмановића на Теразијама, која је служила и као привремени двор (1918/19) регента Александра, затим парног купатила (у цара Душана), куће Димитрија Крсмановића (Косанчићев венац), Крсмановића куће у Брчком итд.

Као и многе угледне грађанске породице које су биле носиоци друштвеног и привредног живота земље, тако су и Крсмановићи доласком комуниста на власт изгубили и сав иметак и друштвени статус. Потпуно опљачкани, задуго су живјели на ивици биједе, а успут били проказани и кињени као мрски буржуји и класни непријатељи. Тада су национализовани фондови и задужбине, те су многе институције, организације и друштва, остајући без материјалне подршке "затворили радњу". Поред тога, упропаштена су многа важна приватна "капиталистичка" предузећа, попут рецимо три фабрике авиона у Србији.

О њему је 1906. Милорад Павловић – Крпа објавио књигу  "Један српски добротвор". У предговору, између осталог, стоји да је Љубо поборник духовног јединства Срба, који дубоко осјећа шта један частан Србин мора да ради на том светом и узвишеном задатку. А кад једном буде остварен тај сан, нараштаји ће са великим признањем и дубоком захвалношћу помињати и допринос Љуба Крсмановића. 

Ова наша прича је мали омаж њему и члановима његове породице, у покушају да њих и њихово дјело отмемо од заборава.

САХРАНА

Колико је поштовања Љубомир Крсмановић уживао међу Србима, а посебно код војске, најбоље показује његова сахрана коју је предводио митрополит Димитрије, уз учешће цјелокупног београдског свештенства. Опијелу у Саборној цркви је као изасланик старог краља присуствовао лично престолонасљедник Александар и принц Ђорђе, затим предсједник Владе Пашић са свим министрима, велики број народних посланика, највиши официрски кор, на челу са генералом Јанковићем, који је држао говор. Ковчег из цркве су изнијели виши официри, а и највећи вијенац је био од Српске војске за њиховог добротвора.

Испред ковчега на челу поворке је ишло 40 свештеника, за њима питомци војне академије, затим вод гарде, па подофицирске школе, па одред добровољаца и Сокола, а поред ковчега су ишли питомци сиротињског дома, чији је највећи добротвор био почивши Љубо Крсмановић. На Теразијама се од покојника топлим говором опростио његов земљак Никола Кашиковић, уредник "Босанске виле". У поворци је корачало "пола Београда", као и многобројна изасланства разних друштава и организација из Србије и Босне и Херцеговине. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.