Мрачна страна историје - како су Срби у Дервенти убијани у прошлом вијеку

Тешка судбина прати српски народ на његовим овдашњим огњиштима. И да све буде још горе, понавља се сваких неколико деценија и то у свом најгорем облику. Тамном и крвавом.

Знани и незнани гробови, приче које их прате и документи из не тако давних времена, свједоче о једној од најмрачнијих ера у историји цивилизације која је исписана половином прошлог вијека, а покушана да оживи, можда и у још мучнијем облику, почетком деведесетих година. 

У низу оних који су за живота доживјели пакао на земљи су Срби за вријеме Другог свјетског рата у Дервенти као и њихови потомци који су међу првима, пред крај вијека, осјетили жеђ за крвљу махом дотадашњих првих комшија.

Логори смрти 

У Дервенти су, током протеклог Одбрамбено-отаџбинског рата, док још није била ни формирана Војска Републике Српске, хрватске и муслиманске снаге 
нападале локално становништво српске националности. Истовремено, у граду су формирани логори за Србе, међу којима су најозлоглашенији били у Дому војске и на локацији Рабић.

О звјерствима и зидовима крви прича се и данас, у нади да ће рука правде да стигне све који су се мјесецима иживљавали над српским заробљеницима. Међутим, данас се, као ни ономад, не прича о страхотама кроз које су прошли Срби дервентског краја послије, како стари народ често каже, оног рата. То би, ипак, могло да се промијени. 

Добра сарадња Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица са Удружењем дервентских логораша резултирала је идејом да се направе двије студије о страдању Срба - једна везана за догађаје из Другог свјетског рата, а друга за Одбрамбено-отаџбински рат. 
Аутор студија биће виши стручни сарадник за меморијализацију, културу и политике памћења Милена Михаљевић. 

Прва студија о страдању Срба у Дервентском срезу од 1941 - 1945. године биће публикована почетком јесени, након чега ће бити настављено истраживање везано за период посљедњег рата. 

- На ову идеју смо дошли да би указали на континуитет страдања, те сличне механизме репресија током оба рата, са нагласком да су историјске околности, политички циљеви и правни оквири били различити. Монографија која се припрема за јесење публиковање резултат је истраживања превасходно архивске грађе, објављених докумената и релевантне историографске литературе. Поред реконструкције историјских догађаја, трудила сам се да на основу доступних података укажем на који начин је војна, полицијска, бирократска и друга инфраструктура на локалном нивоу спроводила геноцидну политику НДХ, те како је до краја прољећа захватила сва српска насеља овог среза – казала је за "Глас". 

Описана су хапшења најприје угледних домаћина, свештеника, учитеља, трговаца, а касније и осталих дервентских Срба, њихово присилно исељавање, затварање и мучење у локалним затворима, транспорт до система логора смрти и ликвидације, те појединачна и масовна убиства у самим селима среза.

Истраживање показује да ови злочини нису били посљедица стихије или појединачних освета, већ да су организовани и системски спровођени са циљем уништења српске заједнице на поменутом простору. 

- Посебно су потресна свједочанства о убиствима људи на кућним праговима пред очима њихових породица, као и она о локалним затворима и системима логора смрти, гдје је сваки дан могао бити посљедњи, а одвођење на стријељање је постало неизбјежно. На локалном нивоу Срби су затварани у просторије полицијског затвора и бивше фабрике штапова - тзв. Штапаре. Ту су данима били изложени мучењу, батинању, изгладњивању и различитим облицима злостављања, а ако би то преживјели били би најчешће транспортовани у логоре смрти Госпић – Јадовно – Паг, Јасеновац и Славонску Пожегу, одакле се већина није вратила – рекла је Михаљевићева. 

Јефина исповијест 

Један примјер, каже, довољно говори о свему. 

- Једна од свједокиња Јефа Смиљачић навела је да су 26. августа 1941. године у њену кућу дошле усташе, комшије из њиховог села, па су наредиле њој, њеном мужу, те сину и кћерима да изађу из куће. Према сјећању свједокиње они су их затворили у објекат за чување стоке у склопу њиховог имања. Идућег дана су их извели из тог објекта, те њу са три малољетне кћери стрпали у камион. Мужа Неду и сина Милана, старог само 16, одвојили су од њих и на лицу мјеста су их стријељали. На крају наводи да док су јој пред очима стријељали сина и мужа, њу и кћери су тукли кундаком од пушке уколико би подигле главу да посљедњи пут погледају најближе, возећи их у правцу логора тзв. Штапара – истакла је Михаљевићева, откривајући то свједочење. 

Посебну вриједност монографије, истиче, представља поименични попис до сада идентификованих жртава са подручја Дервентског среза. 

- Прикупљањем и провјером ових података циљ је био да се жртве отргну од заборава, те да остану урезане у колективно памћење. Ријеч је о преко 1.355 убијених Срба у различитим околностима, од којих преко 700 ликвидирано у системима логорима НДХ – навела је, додајући да рад на студијама о страдању на истом подручју у два различита историјска периода значи контекстуалну анализу. 

- Али не како би се изједначили историјски догађаји, већ како би се указало на понављање одређених образаца који су оставили дубоке демографске, друштвене и културне посљедице на српско становништво у Дервенти и околини – закључила је Михаљевићева која је магистар историје. 

Дервента је за вријеме Другог свјетског рата била важно стратешко мјесто за НДХ. Први пут је ослобођена 1943. и тај догађај се обиљежава 9. септембра сваке године, а 19. април у знак сјећања на 1945. и коначно ослобађање. 

На удару потомака хрватских снага била је и 1992, а ослобођена је 4. јула те године у оквиру операције "Коридор 92" , у народу преименоване у "Коридор живота". 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.