Када је краљ изабрао народ: Како је Шпанију прије пола вијека уведена демократија

Прије пет деценија, 30. октобра 1975. године, на челу Шпаније нашао се принц Хуан Карлос, потоњи краљ, што је означило почетак транзиције Шпаније у демократију.

Иако је Карлос и прије тога повремено обављао дужност шефа државе, тек када је стари и болесни дугогодишњи диктатор Франциско Франко 30. октобра 1975. коначно предао сва овлашћења, почиње нова ера.

Од Франковог насљеђа до слободних избора

Деценијама претходно припреман да настави политички модел који је устројио Франко, Хуан Карлос је, упркос разочарењу тврдих франкиста, у Шпанију увео демократију.

Два дана после Франкове смрти, 22. новембра 1975. и формално је проглашен за краља. Приликом проглашења обраћајући се Кортесима (скупштини) обећао је вјерност традицији, законитости и вољи народа, а саставни део заклетве било је и обавезивање вјерности принципима Националног Покрета, дакле франкизма. Свечана вјерска процесија одржана је пет дана доцније у цркви Сан Херонимо ел Реал у Мадриду.

Већ наредне 1976. наметнуо је Закон о политичкој реформи, на велико незадовољство франкистичких елемената. На посебно неповјерење нови курс је наишао у официрским круговима. Војни кор, који је Франко називао "кичмом Шпаније" углавном је састављен од аристократских кругова који се саморепродукују, изразито традиционалистичке римокатоличке орјентације.

Први кораци ка демократији

Већ јула те 1976. нови краљ је смijенио и предсједника Владе Карлоса Аријаса Навара, доследно франкисту, на челно мјесто министарског савјета доведен је затим Адолфо Суарез, грађански десничар.

Убрзо потом:

● Марта 1977. легализована је Комунистичка партија Шпаније,

● Мајa 1977. краља су званично посјетили социјалистички лидери Фелипе Гонзалес и Хавијер Солана,

● Јуна 1977. одржани су први демократски избори у послијератној Шпанији.

Тиме је земља дефинитивно закорачила у ново доба.

Када су маја 1977. краља званично посјетили лидери тек легализоване Социјалистичке радничке партије Шпаније, Фелипе Гонзалез и Хавијер Солана, то је доживљено као коначна подршка монархији од стране грађанске љевице. На опште запрепашћење претходног мјесеца легализована је чак и Комунистичка партија.

Убрзо потом, јуна 1977. у Шпанији су одржани први вишестраначки, демократски, избори, уз важну посредничку улогу Круне, чиме је земља дефинитивно ушла у нову фазу. 

Нови устав и краљевска реформа

Уставна монархија под династијом Бурбона потврђена је потом усвајањем новог Устава 1978. који је такође потврђен на референдуму.

Као гест, у склопу општег процеса деколонизације, за преузимање власти Хуана Карлоса везано је и препуштање дотадашње Шпанске Сахаре (Западне Сахаре) Мароку, што је формално уобличено Мадридским споразумом 1976.   

Одрастање и образовање краља  

Хуан Карлос, унук посљедњег краја Шпаније Алфонса XIII, рођен је јануара 1938. у Риму, гдjе се краљевска породица тада налазила у изгнанству. Његовог оца принца (инфант) Хуана, грофа од Барселоне, Франко је прескочио у реду насљеђа, неповерљив према његовим, наводно либералним, увјерењима.

Франциско Франко је побједом у Грађанском рату (јул 1936/април 1939) поразио републику, али је поред прокламованог тврдог монархизма, Шпанију прогласио краљевином тек 1947. да би двије деценије доцније 1969. године, Хуана Карлоса прогласио насљедником на мјесту шефа државе.

Те 1947. године, пошто је потврђено устројство Шпаније као монархије, донијет је такође закон који је Франку омогућио самосталан избор насљедника.

Ране године Хуан Карлос је провео у Италији, да би у Шпанију био доведен 1948. Франко га је прихватио несумњиво увјерен са једне стране у његове личне квалитете, са друге да ће наставити поредак какав је устројен поразом републиканаца у грађанског рату. 

Када је званично 1969. именован за насљедника, морао је да се закуне на лојалност Франковом режиму, што су Кортеси (скупштина Шпаније) потврдили 22. јула те 1969. године. Тада му је додијељено звање принца Шпаније, што је иначе јединствен случај, пошто наследник престола те земље традиционално носи титулу принца од Астурије. У потоњем периоду, све до 1975. Хуан Карлос је подржавао поредак.

Завршио је војну академију у Сарагоси, потом Поморску војну школу у Марину, Понтеведра, па ваздухопловну академију у Сан Хавијеру, Мурсија, да би образовање наставио на Универзитету у Мадриду, где је студирао право, политикологију, међународне односе и економију. Образовање је окончао на Институту Сан Исидор у Мадриду.                          

Настанио се потом у Мадриду, у палати Сарзуела, гдје је живио повучено. Није виђан у ноћном проводу нити уопште у непримјереним околностима, већ искључиво о државним церемонијама односно војним парадама, у позадини каудиља Франка, или на вјерским скуповима.

Брак и породица

Године 1962. оженио се грчком принцезом Софијом, из данско грчке династије Олденбург Гликсберг, са којом ће имати троје деце. Њихов син Фелипе VI, актуелни је краљ Шпаније, пошто је Хуан Карлос абдицирао јуна 2014.

Демонтажа франкизма и неуспјели пуч

Иако је владало увјерење да ће нови краљ доследно наставити устројство које је уобличио Франсицко Франко, оличено у строгом римокатолицизму, традиционализму и монархизму, али са елементима профашистичког наслеђа, он се испоставио као реформатор.

Истина, и сам Франко, иако званично апсолутни противник ма какве форме либерализма, заправо је током шездесетих, дозволио улазак страног капитала, широк инвестициони циклус, чему се раније изразито противио. Тако да је земља посљедњих година Франкове владавине већ била преображена економски, али без политичког попуштања.

Под вођством Хуана Карлоса, међутим, франкистичко насљеђе је корак по корак демонтирано. Усвајањем Устава из 1978. потврђеном на референдуму, уведен је класичан вишепартијски систем, уз уставну монархију.

Потом, када је фебруара 1981. у Мадриду покушан војни пуч, с циљем повратка на досљедни франкизам, при чему су се официри пучисти позивали на краља, Хуан Карлос је одиграо кључну улогу у сламању преврата, обративши се јавности преко националне телевизије осудом покушаја сламања демократије.

Послије сламања покушаја ултрадесничарког државног удара, реалност уставне монархије прихватиле су и странке изразите љевице, као социјалисти, а у моменту одушевљења чак и лидер комуниста Сантјаго Кариљо, који је тада изјавио "Данас смо сви монархисти". Што га истина неће омести да и деценијама потом тврди да је Шпанија у суштини фашистичка земља.

Иако су уставна овлашћења монарха у Шпанији, у случају ванредних ситуација, врло озбиљна, Хуан Карлос се отприлике после 1982. када су Социјалисти преузели власт у Мардиду, држао сасвим уздржано, појављујући се само у церемонијалним или хуманитарним улогама. Несумњиво, тада је процијењено да је демократија у Шпанији стабилизована, те да посебно ангажовање  круне на том плану више  није неопходно.

Успјешан реформски курс крунисан је уласком Шпаније у Европску економску заједницу, садашњу Европску унију, на самом почетку 1986. заједно са Португалијом.

Популарност и повлачење

Још 2008. према истраживањима јавног мњења популарност краља Хуана Карлоса у Шпанији била је општа.

Абдицирао је јуна 2014. у корист престолонасљедника принца од Астурије Фелипеа, послије афере везане за његово учешће у лову на слонове у Боцвани. Осим негодовања природњака и еколога било је и медијских оптужби за финансијску нетранспарентност, односно могуће пореске утаје.

Иако је већина поменутог оповргнута, стари краљ се повукао не само са власти него и из јавности. Надаље се појављивао само изузетно, у сјенци, о посебно важним датумима.

Деценијама припреман да настави Франков модел власти, Хуан Карлос је, супротно очекивањима тврдих франкиста, увео демократију у Шпанију.

Насљеђе краља реформатора

Хуан Карлос остаће упамћен као краљ који је Шпанију мирно извео из диктатуре у демократију, који је спријечио војни удар и уклонио страх од повратка франкизма, оставивши за собом уставни поредак који траје и данас.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.