Како је случај Рачак искоришћен као изговор за бомбардовање Србије

БЕОГРАД - У селу Рачак, у општини Штимље на Косову и Метохији 15. јануара 1999. године догодио се сукоб снага безбједности СРЈ са припадницима тзв. ОВК, а тај догађај узет је као повод за НАТО бомбардовање СР Југославије два мјесеца касније.

Оптужбе за масакр

Шеф мисије ОЕБС на Косову и Метохији Вилијам Вокер оптужио је сутрадан, 16. јануара 1999. српске снаге да су, наводно, претходног дана, масакрирале 45 ненаоружаних Албанаца у селу Рачак. У стварности, била је ријеч о припадницима терористичке такозване "Ослободилачке војске Косова" (тзв. ОВК) који су нападали снаге безбједности Србије и СРЈ, као и бројне цивиле при чему је више особа убијено. 

У то вријеме у зони Рачка, односно Штимља, дјеловала је 161. бригада такозване ОВК. На тој територији од јула 1998. до јануара 1999. убијене су 24 особе, а 25 је рањено, како припадници Полиције Србије или Војске Југославије тако и цивили.

Повод за акцију

Терористи такозване ОВК током посљедња три мјесеца 1998. и јануара 1999. на простору Штимља убили су Синишу Михајловића, Назмија Алурија, Сашу Јанковића, Ранка Ђорђевића, Светислава Пешића, као и цивиле Енвера Гашија и Мифтара Ресенија.

Непосредан повод за полицијску акцију у селу Рачак, 15. јануара 1999. било је убиство полицајца Светислава Пржића 10. јануара и тројице његових колега два дана раније.

Услиједила је, полицијска акција у раним јутарњим сатима 15. јануара, пошто је установљено да се цивили не налазе у селу. 

Тај догађај, са потпуно лажним тумачењем, узет је као повод/изговор за НАТО бомбардовање СР Југославије два мјесеца касније, а на основу извјештаја верификационе комисије ОЕБС-а којом је руководио Вилијам Вокер, амерички дипломата упамћен по низу мрачних улога током службовања у Латинској Америци, Салвадору, Боливији, Бразилу, Перуу, Хондурасу, Аргентини, у вријеме хладног рата.

Сличне или истовјетне активности наставио је деведесетих у Источној Славонији, Барањи и Западном Срему, а коначно у АП Косово и Метохији.

У Вокеровом извјештају тврдило се да су у Рачку убијени цивили упркос доказима који су говорили другачије.

Вокерове тврдње

Пошто је антитерориштичка акција полиције с циљем разбијања терористичке групе смјештене у том селу успјешно изведена, Вилијам Вокер, челник Верификационе мисије ОЕБС на Косову, инсистирао је да се у селу Рачак догодио "масакр недужних цивила".

Његова сасвим лажна оптужба имала је за циљ да се, пред свјетском јавношћу, оправда предстојећа, одавно планирана, војна агресија на Србију, односно СРЈ.

Све вријеме током акције у Рачку присуствовали су и посматрачи Верификационе мисије ОЕБС на Косову, као и представници медија, Ројтерса и америчког Асошијетед преса.

Акција

У акцији је учествовало 135 полицајаца, углавном припадници Посебне јединице. Заповједник је био Горан Радосављевић познат као Гури. Припадници тзв. ОВК позвани су на предају, прије напада.

У кући Мустафе Мехтија у Рачку био је смјештен штаб такозване ОВК. Претпостављало се да се у селу налази око стотину припадника тзв. ОВК. Припремљени су такође импровизовани бункери, ископани ровови. Терористи такозване ОВК, осим стрељачким наоружањем, дејствовали су минобацачима и ракетним бацачима.

Око 15 часова борбе у Рачку су окончане, разбијањем утврђене групације тзв. ОВК. Полиција је у селу заплијенила аутоматско стрељачко оружје, два митраљеза, ручне бацаче, бомбе, мине, муниција.

Потом је услиједила пресудна грешка, повлачење полицијских снага, пошто је операција успјешно окончана.

Вокер у Рачку

Сутрадан, 16. јануара око 13 часова, у Рачак је ушао Вилијем Вокер. Паралелно, државном истражном тиму Србије онемогућен је улазак у село. После разговора са првацима тзв. ОВК, који су се вратили у село пошто се полиција повукла, присутним репортерима Вокер износи тврдњу да су у Рачку страдали цивили.

Затим, истог дана, у 17.00, Вокер на конференцији за медије у Приштини, у средишту ОЕБС изјављује да се у Рачку "догодио масакр" те да је посматрачка мисија избројала 45 тијела.

Приступ истражном тиму Србије и судији судији Даници Маринковић, с циљем стручне истраге онемогућен је и 17. јануара. Полиција је стога била приморана да поново, под борбом, заузме село како би приступ истражитељима био могућ.

Државни истражни тим је тако истрагу почео тек у понедјељак, 18. јануара. У село су ушли око 14.00. Посмртни остаци страдалих пронађени у џамији, пренијети су у Приштину ради обдукције.

Наставак борби

Истовремено, борбе у околини Рачка настављају се и сутрадан 19. Јануара, када је убијен замјеник командира полиције станице Урошевац, а двојица полицајаца су рањени.

У Приштини, истражитељи идентификују 37 лица. Поријекло три особе није разјашњено, претпоставља се да нису били муслимани. Међу страдалима била је и једна женска особа, кћерка заповједника тзв. ОВК која је такође учествовала у борбама. Парафинске рукавице показале су да су готово сви користили оружје.  

Сви погинули страдали су дејством ватреног оружја, такође није било трагова другачијих дејстава над њима.

Извјештај Хелене Ранте

Неколико дана потом истрази се прикључио и тим патолога из Финске који је предводила Хелена Ранта. Она ће, као застарјел, оспорити ваљаност метод парафинске рукавице. 

Ипак, налази патолога из Финске нису се битно разликовали од налаза тима из Србије, када је ријеч о узроцима смрти страдалих.

Свеједно, током конференције за штампу коју је Ранта држала у Приштини 17. марта, у просторијама ОЕБС, изјављује да се догодио "злочин против човјечности" избјегавши одговор на питање како су погинули. По њеним ријечима, жртве су били цивили, ненаоружани, пошто "у џеповима нису имали муницију".

Хелен Ранте навела је како резултати обдукције указују да су жртве стријељане, да би двије године касније, у научној публикацији која је објављена у Финској, група експерата судске медицине анализирала сву документацију и извела недвосмислени закључак да тај извјештај Рантеове није био тачан.

Напад на СРЈ

Савјет НАТО је одлуку о убрзаним припремама напада на Србију (тада СРЈ) и размјештању трупа у граничним областима донио на затвореном састанку још 2. јула 1998. А пријетње да ће услиједити напад снага НАТО на Србију, постојале су од самог почетка кризе на простору бивше Југославије, раних деведесетих. Агресија на Србију/СРЈ била је потпуно припремљена још посљедњих мјесеци 1998, када се чекало само наређење за напад.

Рачак је био само лажно оправдање, подржано хистеричном пропагандом западних медија.

Лажи званичника

Бил Клинтон, предсједник САД, новинарима је 19. марта говорио о "дјеци и женама покошеним рафалима након што су приморани да клече у прашини".

Медлин Олбрајт, државни секретар САД, највјероватнији архитекта агресије на Србију, уз Тонија Блера, тврдила је медијима да се у Рачку "догодио масакр", да су "десетине имале пререзане гркљане".

Слично је тврдио и Тони Блер, премијер Британије, у Парламенту Уједињеног Краљевства, наглашавајући "неопходност" агресије.

Годинама потом, Хелена Ранта, челник финског тима патолога, није крила да је била изложена грубом притиску Вилијама Вокера, због како се изразио "недовољно убједљивог језика".

Чак је и Трибунал за бившу Југославију у Хагу, који је првобитно потенцирао случај Рачак. 

Случај Рачак је био и једна од најважнијих тачака оптужница пред Хашким трибуналом против тадашњег предсједника СРЈ Слободана Милошевића, потпредсједника тадашње Владе СРЈ Николе Шаиновића и предсједника Србије Милана Милутиновића.

У сва три случаја, тужилац је током поступка одустао од ове тачке оптужнице.

  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.