Фото: Велики изазови на евроазијском простору
ВЕЛИКA ШAХОВСКA ТAБЛA - ЕВРОAЗИЈСКA ШAХОВСКA ТAБЛA ( 6 )
Разлике између Сједињених Држава и Европе око Ирана и Ирака су третиране од стране Сједињених Држава не као питање о којем расправљају једнаки већ као ствар субординације. Војне коалиције западноевропских држава би изазвале реорганизацију NATO-а, неизбежно умањујући амерички примат у оквиру савјета
Идентификовање централних играча и кључних стожера помаже у утврђивању дилема америчке велике политике и предвиђању потенцијалних великих изазова на евроазијском суперконтиненту. Ово се може сумирати у пет општих питања:
- Какву Европу би желела Aмерика и коју треба да потпомаже?
- Каква Русија је у интересу Aмерике и шта и колико Aмерика може ту да учини?
- Какве су могућности за појаву новог "Балкана" у средњој Евроазији и шта Aмерика треба да уради да такве ризике смањи?
- На коју улогу на Далеком истоку би требало охрабривати Кину и какве би то последице имало не само по Сједињене Државе већ и по Јапан?
- Које су могуће евроазијске коалиције, које би од њих биле најопасније по америчке интересе и шта треба учинити да се то спречи?
Сједињене Државе су увек изражавале своју оданост идеји уједињене Европе. Још из времена Кенедијеве администрације, уобичајено ословљавање је било са "једнако партнерство". Званични Вашингтон стално је износио своју жељу да види да Европа постаје јединствен ентитет, довољно моћан да може да подели са Aмериком одговорности и терет глобалног вођства.
Ово је била уобичајена реторика када се говори о овом предмету. Међутим Сједињене Државе у пракси су биле много мање одређене и много мање одлучне. Да ли Вашингтон заиста жели Европу као истински једнаког партнера у светским пословима, или више воли савез неједнаких? На пример, да ли су Сједињене Државе спремне да поделе вођство са Европом на Блиском истоку, региону који не само што је географски далеко ближи Европи него Aмерици, већ и у којем неколико европских земаља има свој дугорочан интерес?
Питање Израела стално нам пада на памет. Разлике између Сједињених Држава и Европе око Ирана и Ирака такође су третиране од стране Сједињених Држава не као питање о којем расправљају једнаки већ као ствар субординације.
Двосмисленост у погледу степена америчке подршке европском уједињењу шири се и на питања о томе како треба да се дефинише европско уједињење, која земља треба да предводи уједињену Европу. Вашингтон није био против раздорног става Лондона у погледу европске интеграције, мада је Вашингтон показао јасну преференцију за немачко - а не француско - вођство у Европи.
То је разумљиво, када се узме у обзир традиционална француска политика, али ова референција је као последицу имала и то што је охрабрила повремено јављање тактичког француско-британског савеза против Немачке као и повремено француско флертовање са Москвом мотивисано намером да се омете америчко-немачка коалиција.
Појава истински уједињене Европе, посебно ако би она требало да настане уз конструктивну подршку Aмерике - захтевала би значајне промене у структури и процесима NATO савеза, главне везе између Aмерике и Европе. NATO не представља само основни механизам за спровођење америчког интереса у европским стварима већ и основу за политички битно америчко војно присуство у Европи.
Међутим, европско уједињење би захтевало да се та структура прилагоди новој реалности једног савеза заснованог на два мање више једнака партнера, умјесто савеза који, да употребимо традиционалну терминологију, укључује хегемона и његове вазале.
Ово питање је углавном стајало по страни, упркос скромним корацима 1996. да се повећа улога у оквиру NATO-а Западноевропске уније, војне коалиције западноевропских држава. Прави потез у корист уједињене Европе би, према томе, изазвао далекосежну реорганизацију NATO-а, неизбежно умањујући амерички примат у оквиру савета.
Укратко, далекосежна америчка геостратегија за Европу мора да се непосредно позабави питањима европског уједињења и стварног партнерства са Европом. Једна Aмерика која истински жели уједињену, а отуда и независнију Европу мора тег да стави на оне европске снаге које су заиста посвећене европској политичкој и економској интеграцији.
Оваква стратегија би претпостављала брисање и последњих трагова некад светих специјалних односа Сједињених Држава и Велике Британије.
Политика према уједињеној Европи морала би да се позабави - мада заједно са Европљанима - изузетно осетљивим питањем европског географског простора.
Колико далеко на исток треба да се шири Европска унија? И да ли би источне границе Европске уније истовремено биле источна линија фронта NATO-а? Прво питање више је ствар европске одлуке, али европска одлука о овом питању имала би непосредне импликације по одлуке NATO-а. Друго питање, међутим, укључује амерички ангажман, а амерички глас у NATO-у још увек је одлучујући. Захваљујући све већем консензусу о жељи да се приме земље средње Европе и у Европску унију и у NATO, пажња се све више усредсређује на будући статус балтичких република а вероватно и Украјине као практичну страну датог проблема. Према томе постоји значајно преклапање између европске дилеме о којој је управо било ријечи и питања које се тиче Русије.
(Наставиће се)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.