Сликарство код Срба у средњем веку (7)

С наилазећим политичким тешкоћама и војним неуспесима, уметност у деспотовини лагано се гаси. Скоро три деценије пре но што ће под Турке пасти престоница Смедерево једва да се шта сликало

Сликар је желео да покаже сцене и фигуре осветљене уздржаном светлошћу, која као да долази из природног извора, остављајући прозирне сенке, натапајући нијансама окера готово све облике. Светитељи малих очију, благих израза, тиха покрета и хода, одговарали су једној посебној, смиреној и озареној побожности и молитвеном тиховању.
Та поетика оставила је траг на минијатурама тзв. Радослављевог јеванђеља (сада у Санкт Петербургу), где је јеванђелисте, истоветне светитељима из Каленића, урадио 1429. године, сликар Радослав. 
Минијатурно сликарство
Толика сличност његових минијатура с каленићким сликарством јемство је да је он са сарадницима живописао задужбину протовестијара Богдана. 
Његовом схватању слике близак је био и минијатуриста Теодор, што је сликао украс у рукопису Беседе Јована Златоустог (из манастира Хиландара). као да му је био не само следбеник него непосредни ученик. 
Сасвим је извесно да су сликари из прилепске радионице дошли у Србију на почетку 15. века. У манастиру Копорину, с осредњим фрескама, употребили су исте предлошке за сцене из Христовог страдања које је имао на располагању митрополит Јован у задужбини краљевића Aндрејаша. У задужбини кнегиње Милице, Љубостињи, на живопису из око 1405. године, потписао се сликар Макарије. 
По типовима светитеља и начину моделовања извесно је да је реч о јеромонаху и зографу Макарију, брату Јована митрополита. У Љубостињи су његова дела у хладним хармонијама плавог и сивог, док су му она из Зрза топла, окерна, а и више је орнамената и украса на одећама у Љубостињи, како то приличи задужбини једне владарке.
Задужбине властеле - какве су Нова Павлица, Руденица, Рамаћа, Јошаница, с краја 14. века - имају сликарство по многим особинама и вредностима једнако ономе из радионице у мањим градовима Македоније, какви су Охрид, Костур, Верија, Велсе итд. Варирају с уздржаношћу облике текућих схватања. 
Неки пут, као у Велићу, или у минијатурама Српске Aлександриде, појаве се дела уметника цртачки неспретних, у боји скучених, сирових и шарених, чији облици више нагињу површини него обиму.
Минијатурно сликарство у кнежевини и деспотовини, где је образовање било идеал, а књига брижно негована, високих је уметничких вредности. У њему владају иста схватања која и у зидном сликарству и иконопису.
Гашење умјетности у деспотовини
Силоаново јеванђеље с краја 14. века има ликове јеванђелиста блиске пророцима из калоте кубета у Љубостињи, с првог слоја фресака насталог пре 1389. године. 
Најраскошнија српска књига из средњег века тзв. Српски минхенски псалтир, можда урађен за деспота Стефана на почетку 15. века, има око 150 илустрација, највиших уметничких вредности. 
Оне су у боји светле, у модулацији нежне, у хармонијама плаво-ружичасте и златне, и припадају огранку српске дворске уметности која прати најсавременија кретања. 
Слично је и с минијатурама на повељи деспота Ђурђа за светогорски манастир Есфигмен, из 1429. године, где је приказано седморо чланова деспотове породице. Они стоје у парадним орнатима, сви с изразитим портретским цртама. Тако је урађен, нешто пре издавања повеље, и портрет деспотовог рано преминулог сина Тодора у манастиру Грачаници. 
С наилазећим политичким тешкоћама и војним неуспесима, уметност у деспотовини лагано се гаси. Скоро три деценије пре но што ће под Турке пасти престоница Смедерево једва да се шта сликало. После другог пада Солуна под Турке, а потом и Цариграда, нестало је стваралачких средишта која су напајала цео православни свет, па и српске земље.
Право на наслеђе Немањића истицао је и босански бан Твртко. заснивао га је на поседу подручја која су раније припадала њиховој држави и на свом немањићком пореклу по женској линији. Поручио је родослов, из којег се видело његово светородно порекло, крунисао се у Милешеви и узео титулу краља Срба и Босне - коју су његови наследници задржали до пада државе под Турке - усвојио је обичаје и чинове српског двора.
Босна се укључује у целину српског стваралаштва својом ћирилском рукописном књигом и њеним украсом из 14. и 15. века. 
Продор готике 
По свом саставу те књиге се нису разликовале од православних литургијских рукописа, мада су већину поручили припадници цркве босанске. 
Само је једна међу њима била одређена за католички култ. Тип иницијала и заставица претежно је настављао традицију тератолошког, геометријског и фигуративног украса српских књига од Мирослављевог јеванђеља до рукописа из 13. века. 
Aли, крајем 14. и почетком 15. века дошли су до изражаја приморски, готички утицаји. Књиге украшене за босански двор или за херцега Стефана Вукчића Косачу, на почетку 15. века - попут Млетачког зборника, Хваловог рукописа или Хрвојевог сплитског мисала (једине глагољске и католичке књиге у овој скупини) - имају сцене и фигуре готичког стила. Њих су урадили уметници из далматинских градова, пре свега из Сплита, који се у то доба налазио у власти краљевине Босне. 
Југоисточни део државе, до 14. века под влашћу Немањића, доста се издвојио из Босне и почео називати Херцеговином. Властеоска породица Хранића-Косача, која је ту владала, припадала је православној цркви и улазила у јурисдикцију митрополије са седиштем у манастиру Милешеви. 
Као ктитори, чланови ове владарске куће ослањали су се на приморске градитеље, од приморских златара поручивали су накит и скупоцено посуђе, од кројача богата одела, а сликари из Дубровника и Котора долазили су им приликом живописања цркава или су од њих поручиване иконе. 
Зато није ни чудо што је у православном манастиру Савини, задужбини херцега Стефана у Боки Которској, у непосредној близини његове зимске престонице Новог, средином 15. века, извео фреске највећи готичко-ренесансни сликар у приморју, Которанин Ловро Добричевић. Стил је западњачки, иконографија биконфесионална, натписи српски, док је манастир подигнут као православни.
Ренесансни иницијали
Ловро Добричевић и већина домаћих сликара у Котору и Дубровнику у 15. и 16. веку следили су поуке венецијанских сликара, који су прошли пут од готичко-византијских схватања до ране ренесансе. Радили су, углавном, за католичку паству, али неретко су позивани да сликају и за православне. Флорентинско-ферарска унија, из 1440. године, омогућила је продор западњачког језика слика у некад затворену православну средину. 
Она је почела, у једном часу, да прихвата византијско-готичке мешавине (фреске у Богородичној цркви у Мржепу из 1451, минијатуре у јеванђељу из манастира Беочина, Музеј православне цркве, Београд, бр. 357, итд.) с поверењем које раније у њих није имала.
Када су на Цетињу, између 1494. и 1496. године, ћирилским писменима одштампане прве српске литургијске књиге, заслугом обласног господара Црне Горе Ђурђа Црнојевића, графичке илустрације биле су превасходно у тој стилској прожетости. Штампарија донесена из Венеције, мајстори штампари били су домаћи, али су графичари морали бити из неке которске или дубровачке сликарске радионице.
На сценама празника у Октоиху петогласнику иконографска решења су поуздано византијска, православна, али је цртеж посве готички, с натуралистичким особеностима. 
Међутим, заставице, иницијали и вињете су у целини ренесансни, често с крилатим путима, цвећем и лозицама. Израђени су у духу венецијанске штампе из истог доба.
Једни за другима, ти последњи остаци некадашњих држава Срба у средњем веку срушили су се под ударом Турака: Босна 1463, Херцеговина 1481, а Црна Гора у последњим годинама 15. века. Српско сликарство под Турцима још дуго се хранило животодавним соковима црпеним с великих дела из доба самосталности.
Најужи избор
Фреске и минијатуре дворских сликара у Поморављу, својим системом декорације, особеним изразом и високом вредношћу, заједно с делима византијских сликара Теофана Грака у Новгороду, кир Манојла Евгеника у Грузији или анонима у Мистри, улазе у најужи избор сликарства из последњег века великог византијског стваралаштва. 
Нови фељтон

Од сутра у "Гласу Српске" нови фељтон "Љетње олимпијске игре: Од Aтине 1896. до Пекинга 2008. године". У њему ће бити ријечи о играма које су одржаване у Старој Грчкој, формирању МОК-а, свим љетним олимпијским играма модерног доба у којима ће посебно бити заступљени резултати спортиста из бивше Југославије. 

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.