Сликарство код Срба у средњем веку (6)

Година 1371. била је кобна не само за српско царство већ и за уметност која се до тада неговала у српском друштву. Поразом у борби против Турака на Марици, за Србе су биле изгубљене знатне територије, које су, тиме, изишле из подручја њихове уметности. Смрћу цара Уроша, исте године, нестало је уједињујућег ауторитета, а обласни господари с различитим титулама и претензијама образовали су своје државе.

Читав један век и више, после тога, уметност је била саставни део културне историје тих регионалних творевина.

Неке од њих биле су сасвим ефемерне, друге су се доста дуго држале, остваривши високе домете у привреди, култури и уметности.

Монументални стил

Прве деценије после пропасти српског царства дале су богатије и значајније плодове него потоње, када се размахао турски мач, те су, једна за другом, српске државе падале под турску власт.

Кратка је била историја оног дела српског царства и његове властеле којим су, у Тесалији и Епиру, управљали чланови династије Немањића, чији је родоначелник био Душанов полубрат Симеон (Синиша).

Тај део се угасио у последњој деценији века, али су се његови споменици сачували у метеорским манастирима у Тесалији. Фреске и иконостас у манастиру Преображењу (Великом Метеору), задужбини последњег српског цара Јована Уроша Палеолога, и икона његове сестре Јелене и мужа јој Томе Прељубовића, из девете деценије века, спадају у веома истакнута дела епохе.

Сва су веома раскошна - иконе са сребрним оковима, понека украшена драгим каменовима и бисерима.

Царева дела су експресивна, патетична, с јаким светло-тамним ефектима, деспотска су углађена, милозвучна, истанчано обрађена, као да их је радио неки цариградски уметник.

Није много дуже живела ни краљевина династије Мрњавчевића у Повардарју, с престоницом у Прилепу, а с ослонцем на Охридску архиепископију.

У Прилепу је, тада, било седиште митрополије, а на њеном престолу се налазио митрополит Јован, веома значајан као сликар. Он и његов брат, јеромонах Макарије, такође сликар, били су потомци једне насељене српске властеоске породице, која је у близини Прилепа, још у доба цара Душана, подигла манастир Зрзе. Главари породице су се под старост монашили и у манастиру Зрзе завршавали живот.

Браћа сликари су од младости живот подредили цркви, али су се школовали и као сликари у неком византијском уметничком средишту. Они су били главни сликари прилепског двора за време краља Марка и његовог брата краљевића Aндрејаша.

Aндрејаш је Јовану поверио живописање своје задужбине, цркве Св. Aндреје у клисури реке Треске, недалеко од Скопља, 1388/89. Митрополит је посао обавио уз помоћ сарадника, монаха Григорија; обојица су свој рад потписали. Aндрејашко сликарство открива да се Јован ослањао на монументални стил из 13. века, али да је пратио и текуће идеје у Византији.

 

Снажан карактер, моћан изглед

Звучно у боји, јако у ефектима светло-тамног, "барокно" по осећању за волумен и замах, класично по ликовима светитеља, декоративно и помно исликано, Јованово сликарство има за главне јунаке људе снажног карактера, моћног изгледа.

Фреске млађег слоја у прилепској катедрали Св. Димитрија нису потписане, али носе Јованов печат; оне су од његових потписаних дела нешто невештије, као да су насликане на почетку његове каријере.

Види се да их је урадио с једним сарадником. Међутим, велика икона Христа Спаса и Животодавца, из 1393/94, с иконостаса у манастиру Зрзе, има исте особине као и живопис у Aндрејашевој задужбини.

Јованов брат, јеромонах Макарије, насликао је 1421/22. године за исти иконостас велику икону Богородице Пелагонијске, а заједно с једним сарадником деизисни чин. Макаријево непотписано дело свакако је фреска Богородице с Христом у ниши изнад улаза у цркву села Зрзе, а можда и она изнад улаза у прилепску цркву Богородице Пречисте.

У формалном погледу Макаријево сликарство веома је зависно од Јовановог.

Макарије је живео и радио у Прилепу и после турских освајања, када му је брат био мртав. С изменом политичких прилика браћа нису била у стању да се старају о својој породичној задужбини, манастиру Зрзе, па су га предали свом некадашњем кмету и његовој породици у наслеђе. Њихова сликарска радионица, из које су били монах Григорије и непознати Макаријев сарадник на деизисном чину из Зрза, имала је још ђака.

Неки Aлексије, који је, у њиховом духу, насликао фреске у пећини Св. Марије код села Глобоко на Преспанском језеру, похвалио се у натпису да је "ученик Јована зографа". Утицај њиховог рада осетио се и у Српској деспотовини у Поморављу.

Ктиторска дјелатност

Најзначајнији наследник српске државности била је српска кнежевина, са седиштем у Крушевцу, од 1402. године деспотовина, чије су престонице биле још у Београду и Смедереву. До пада под Турке, 1459. године, Поморавље је било стециште учених избеглица из Солуна, Македоније, Бугарске и са Свете горе, који су учинили да оно постане значајно културно жариште писмености, књижевности, уметности.

Подлога културном развитку било је, пре свега, богатство српских рудника метала, сребра и злата.

Нова династија Лазаревића држала је до немањићког наслеђа, што се осетило и у владарској идеологији. У лаичкој иконографији прихваћени су и примењивани старији обрасци - за ктиторе је, пред Христом, посредовао сам владар, његова власт била је божанског порекла, њега су за победе припремали сами арханђели, доносећи му мачеве и копља с небеса. Кроз сликарство се осећа хијерархијско устројство друштва.

У Студеници, где су почивале мошти родоначелника Немањића, направљена је, на фасади улазне куле, велика слика лозе српских владара, на којој су Лазаревићи представљени као наследници Немањића, стекавши преко женске линије, и светородност старе династије. Тада састављени родослови оправдавали су такву повезаност Лазаревића и Немањића.

Ктиторску делатност они су наставили тамо где су Немањићи прекинули.

Преузели су бригу о животу њихових задужбина, нарочито оних на Светој гори, али су и сами подизали нове, раскошне и велике, готово као претходне.

Очевидно по савету обавештених прелата и учених монаха емиграната, ослонили су се, приликом исликавања цркава, на уметнике из солунских и прилепских радионица и њихове домаће ученике.

Они су ретко кад били у прилици да раде на сликарском програму у црквама који би био обимнији од три циклуса из Христовог живота - Велики празници, Страдање, Проповед с чудима; најчешће је он био и мањи. Некад би се појавио и циклус посвећен патрону храма. Доње површине зидова су запремале појединачне представе светитеља.

Ружичасто-сива хармонија

Солунски сликари доспели су у Србију када је кнез Лазар, после 1380. године, живописао Раваницу. Собом су донели азурно-ружичасто-сиве хармоније целине, често украшене златом, особене за солунско сликарство од времена фресака у Св. апостолима, и типове светитеља "реалистичног" изгледа, као што су они у Старој митрополији у Водену или у Пантократору на Светој гори. Aли су ту, у Србији, изградили посебан декоративни систем, с ивичним тракама пуним орнамената и биљног украса, а за медаљоне с попрсјима - повезане оквире дугиних боја.

Други талас солунских сликара наишао је око 1400. године носећи дух солунског аристократског сликарства и његове плаво-златне ефекте, али и иконографске предлошке тамо омиљене.

Радећи прво за угледног монаха Сисоја у Сисојевцу, а затим за деспота Стефана у Ресави (до 1418. године), они су применили своја знања и укус. Насликали су свете ратнике као оне у црквици Светих бесребрника у манастиру Ватопеду, која је била задужбина деспота Јована Угљеше.

Омогућено им је да остваре утисак раскоши примењујући злато и азур, али је захтевано да се оствари онај декоративни систем какав је био у задужбини кнеза Лазара; у задужбини деспотовој морао је бити још ефектнији и богатији.

У Ресави је небески двор у циклусу Христових парабола насликан попут земаљског; учесници су у оновременој одећи деспотових достојанственика. Христова поука, на тај начин актуелизована, добила је нешто од духа времена.

Сликари Ресаве далеко су надмашили вредношћу дела све оно што је било претходно створено у сличном стилском изразу у солунским храмовима.

 

(Наставиће се)

 

 

Отменост и сјета

Господственој уметности Ресаве, хладних хармонија, дворске отмености и витештва, стоји насупрот истовремено сетно и елегично сликарство манастира Каленића. Његов ктитор био је деспотов дворјанин Богдан с породицом. И у њему је дошао до изражаја систем декорације успостављен у Раваници, али се није настојало на луксузу

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.