Сликарство код Срба у средњем веку (5)

Други су се опредељивали за нежан и светао колорит, за фигуре благих израза и смирених ставова, чиме су дочаравали ведрину и лирско настојање. Оба тока улила су се у сликарство после 1317. године. Ствараоци су, тада, досегли до још снажнијих личних обележја, а њихове радионице до изразитијих особених црта.

Aко су стилске промене с настајањем царства биле нагле, иконографске нису биле осетне, чак су једва приметне.

Међутим, у иконографији српских владара оне су веома изразите, а биле су и дуго припремане. Циљ им је био - уосталом као и читавој владарској идеологији у то доба - да покажу како је српски владар достојан да замени василевса на престолу православног царства. Идеја о томе негована је још од времена краља Милутина. Нарочита је била обузетост стварањем племенитог родословља династије, истицањем њене светородности и оданости правој вери.

Породично стабло

Ранији низови изабраних чланова куће Немањића, насликаних један уз другог или један иза другог, на челу са св. Симеоном Немањом и светим Савом, претворени су, под утицајем учених теолога и књижевника, у вертикалну генеалогију династије или породично стабло.

Слично као на Дрву Јесејеву, слици старозаветних предака Христових, на Лози Немањића - Немања је у корену као Јесеј, док је у врху савремени српски владар као тамо Богородица с Христом. Краљ Милутин је у Грачаници направио прво такво родословље, а Душан га је прихватио и три пута поновио: у Пећи, Матејичу и Дечанима. Српски владари су ту прослављени као браниоци вере, као нови Константини, којима, као и њему некад, Христос с неба шаље владарски орнат и круну.

У црквеној књижевности упоређивани са старозаветним праоцима и царевима, српски краљеви су на сликама добијали иконографске ознаке, које су их као такве откривале. Душан и његов отац, над улазом у наосу Дечана, примају божанске поруке као некад Давид и Соломон, чије су слике уз њих насликане. У Полошком, Душан је нови Исус Навин, јер прима прима мач победе из руку арханђела, а шаље му га Христос. Српска владарска титула божанског је порекла, као и она византијска, јер се у више наврата, још од Милутинових времена, показује на сликама како Немањићима анђели стављају круне доносећи их са неба.

С проглашењем царства, српска архиепископија уздигнута је на степен патријаршије. Симфонија државе и цркве приказана је упоредним сликањем достојанственика цркве и царске породице (црква Св. Димитрија у Пећи, припрата Дечана, а у Охриду Св. Софија, Св. Никола Болнички, Богородица Перивлепта). Одлуке српских државних сабора, о питањима власти или о црквеним питањима, сматране су једнако важним и богом надахнутим, колико и одлуке појединих васељенских сабора (пећка црква Св. Димитрија, итд.).

Одјек схватања

Већином су ту у питању позајмице из византијске иконографије. Оне су биле омогућене тек када су у српској средини, у српској књижевности и богословској мисли, сазреле идеје о новој мисији српске државе и цркве.

Битне стилске промене и у зидном сликарству и иконопису, оне које су обележиле читаво време српског царства, одиграле су се изненада, и то баш у владарским задужбинама у току непосредних припрема или одмах по проглашењу царства. Сликање Дечана било је у току када је извршено царско крунисање у Скопљу, на Ускрс 1346. године. Баш су сликари премештали скеле из наоса у припрату и започињали у њој рад. Тада су замењени стари мајстори, академичари, новим, чија су настојања била друкчија. Они су боју просветлили, фигуре узнемирили, ликове изобличили потцртавајући њихову душевну напрегнутост, повећали су драматичност сцена, а светитељима подарили снажне карактерне црте. Изгледа да је Душан нашао ове уметнике у својој престоници Скопљу, јер су управо из скопске ближе или даље околине споменици које су сликали, нешто касније, припадници исте радионице. Одмах после дечанске припрате једни су од њих радили у наосу Леснова, у његовој куполи и поткуполном простору, а други у манастиру Лешку. Нешто касније обрели су се у малој цркви села Челопека код Тетова, да би, најзад, направили, 1376. године, своја ремек-дела у доњим појасевима Марковог манастира. Одјек њиховог схватања осетан је на фрескама Св. Николе Шишевског код Скопља и у цркви села Липљана на Косову, које могу бити из седамдесетих година века, као и у цркви манастира Зрзе код Прилепа (из 1368/69). Српска властела радо је следила пример свога цара.

Друге три владарске задужбине - Матејич код Куманова (пре 1346), Св. арханђели код Призрена и Св. Софија у Охриду (обе око 1350) - добиле су фреске просветљене и нежне у боји, такође богате темама, али без драматичних нагласака у садржини и облицима. Матејички сликари су тада урадили фреске и у оближњој властеоској задужбини Љуботену код Скопља. У Светој Софији у Охриду два су сликара оставили потписе. Један од њих, Јован Теоријанос, Грк, створио је читаву школу у Охриду. Он је са сарадницима радио у охридским црквицама тога времена: Малим Св. врачима, Богородици Болничкој, Св. Пантелејмону (манастиру Св. Климента), док су дела његових настављача у Богородици Перивлепти (посебно у јужној капели), у Челници и у Пештанима у близини Охрида. Теоријаносова је и изванредна двострана икона с ликовима св. Климента и Наума, охридских заштитника. Најобимнија и најуспешнија дела његових ђака налазе се у наосу Св. Софије, у црквици недалеког села Речице и у задужбини краља Вукашина и краља Марка у Марковом манастиру (у горњим зонама и међу стојећим фигурама).

Његови следбеници у Речици и у Марковом манастиру довели су његов стил до изузетне експресивности. Напустили су светлу обојеност за рачун мистичних одблесака светлости на тамној гами слике, издужили су тела и лишили их волумена, погледе светаца учинили сугестивним. Охридско домаће сликарство доживљавало је у њиховом делу своје врхунце.

Властеоске задужбине

Царско доба оставило је значајан траг на Светој гори, која је ушла у састав српске државе пред само Душаново крунисање, а изашла из ње после пораза на Марици 1371. Манастир Хиландар био је брига српског цара, као и претходних владара. У време цара Уроша један велики сликар направио је десетину икона за главну цркву, једне за велики Деисис на иконостасу, а друге као литијске славске иконе. Он је по захтеву игумана Доротеја 1360. године украсио минијатурама јеванђелиста једно старије јеванђеље. У исто време радио је минијатуре и иконе и за суседни манастир Ватопед.

У том класицистичком делу ипак постоје блага изобличења ликова и прорачуната употреба светло-тамних ефеката ради постизања утисака мистичне медитативности. У то време, мистика је све више улазила у средиште пажње монаха и црквених људи.

Колико је до проглашења царства владарски ауторитет стајао иза стилског "академизма", толико је очевидно да је, управо он, допринео променама које су широко захватиле српску средину и готово све слојеве друштва из којих су потицали црквени ктитори. И у самој Византији осећала су се колебања у стилу после 1320. године. Одлучно заступање академизма или пак нагли заокрет у стилским схватањима око средине века нису толико очигледни. Мало је сачуваних споменика из главних уметничких средишта Византије да би се то могло пратити.

Из тога времена је велики грчки сликар који је за бугарског цара Ивана Aлександра у Иванову спојио класицистичке наслаге с новом емоционалношћу и то исказао светлим бојама.

Преокрет средином 14. вијека

По скупинама фресака које су радили најзначајнији византијски сликари у другој половини 14. века, у Мистри, Солуну, Мингрелији, или Новгороду, видело се да је до преокрета у естетици слике дошло негде баш средином столећа. Језик слике био је сличан ономе у Србији из истог времена. Неко од знања и угледа помогао је српском цару да буде у току промена и да се нађе на челу оних који ће допринети да ново ухвати корена.

У доба царства извршена је преоријентација српског књижевног украса. Изгледа да је Хиландар, захваљујући својој преписивачкој радионици, постао његов расадник. Име неког монаха и писара Симеона (или Симона) везано је за знатан број српских и бугарских књига у којима се налазе минијатуре тзв. емаљног стила. Оне су потпуно једнаке минијатурама у најраскошнијим византијским рукописима из царских радионица.

У Хиландару се чувају, њему вероватно дарована и ту направљена, између осталих, Јеванђеље патријарха Саве и Јеванђеље великог војводе Николе Стањевића. Истој скупини припадају и рукопис српског серског митрополита Јакова (сада у Лондону), ликови јеванђелиста у тзв. Куманичком јеванђељу и украс у апостолу из Вукове збирке у Берлину (бр. 47). У тој коренитој измени сликарске опреме српских литургијских књига, када је одлучено да се опонаша раскош византијских књига, извесно је да су важну улогу одиграле престижне амбиције српских достојанственика и српског цара. Тек је од тада српско минијатурно сликарство ухватило корак са живописом и иконописом.

Трећој четвртини 14. века припадају ликови јеванђелиста у рукописима из манастира у Повардарју, које су, судећи по сигнатурама, радили грчки мајстори из мањих македонских градова (збирка Хлудова у Историјском музеју у Москви бр. 10, Збирка Салтиков-Шчедрина у Публичној библиотеци у Санкт Петербургу Ф И 114). Један од њих је именом познат. То је Михаило, који је за рачун Хиландараца убацио слике јеванђелиста у старији грчки рукопис манастира Полошког (сада у Чикагу). Све те сличице личе на истовремене фреске и иконе српске властеле у Повардарју. Стилске промене одигравале су се једнако у водећем сликарству колико и у делима мањих мајстора што су тада радили за словенске преписивачке радионице.  

(Наставиће се)

 Лоза српских владара

Пред само проглашење царства Душан је направио у манастиру Матејичу Лозу српских владара, у коју су уплетени и неколики византијски цареви као његови преци. Тиме је желео да образложи своје политичке претензије на престо у Цариграду.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.