Сликарство код Срба у средњем веку (3)

Фреске у цркви Св. апостола у Пећкој патријаршији (око 1260) и Сопоћанима (око 1265) представљају врхунце монументалног и пластичног стила 13. века. Прве се надовезују на Студеницу и Жичу и њихову тамну звучност и мистичну поетику, друге су, светлим бојама, златним листићима на свим фрескама, лепотом ликова и њиховом атлетском грађом, наставак Милешеве и Мораче и њихове озарености антиком. Једне су биле прикладније црквеним круговима око архиепископије, друге дворским.

Пећко Вазнесење у кубету, колико и Распеће у Студеници и оно у Жичи, симболишу, попут сваког ремек-дела, највише уметничке идеале свога доба, у овом случају идеале српских духовника из 12. века.

Српски престонички споменик

Сопоћанско Успење, као и његови претходници у Србији, анђео из Васкрсења у Милешеви или Св. Илија у пећини у Морачи, сажима естетику високих лаичких слојева друштва, и то не само у Србији. Сопоћани, као српски престонички споменик, саздан и живописан у доба ослобођења Цариграда од Латина, у исто је време и споменик победе православља над католичанством (отуд и посвета Св. тројици, о чијој је природи било толико спорова с католицима).

Сопоћанском сликарству веома блиске цариградске иконе Христа и Богородице Одигитрије из манастира Хиландара наличе, можда још више, на ликове из Деисиса у Светој Софији у Цариграду. Оне још непосредније указују на цариградске корене сопоћанских схватања.

У Сопоћанима је довршен и програм декорације који се кроз 12. век постепено образовао - у олтару литургијске сцене, у наосу Христово искупитељско дело исказано кроз циклус великих празника, у припрати старозаветне, догматске и есхатолошке теме. Кроз иконографију портрета Немањића и историјске сцене изнесена су становишта из српске династичке идеологије: прослављени свети преци, Симеон Немања и свети Сава, као старозаветни праоци и хришћански оци богоносци, а српски владари као чувари православља.

Савремени српски достојанственици ту су представљени као верни следбеници и достојни потомци светих предака и њиховог дела. У Милешеви је кроз сликарство показан положај и однос српске династије према византијском василевсу, а тиме и извесна духовна подложност Србије Византији; у студеничкој бочној капели обзнањује се симфонија између државе и цркве у младој српској држави, заснована на Немањином подвигу одрицања од власти вере ради.

Иако су иконографска решења израђена на византијским обрасцима или из Византије позајмљена, ипак су српски духовници, својим теолошким и правним знањима, битно утицали на то да се српске династичке, владарске и црквене идеје на посебан начин формулишу.

После Градца (око 1275), задужбине краљице Јелене, супруге сопоћанског ктитора, краља Уроша И, чији сликари још високо стоје на вредносној скали стваралаштва, наступа у Србији известан уметнички застој.

Старије поуке и новине

Последња четвртина 13. века време је понављања претходних схватања, али без ранијих великих сликара (фреске у капели у капели у Ђурђевим ступовима из 1282/83. са значајним историјским сликарством; Aриље 1296; Св. Петар код Новог Пазара - трећи слој с краја века; икона Св. Петра и Павла у Риму с портретима краљице Јелене и њених синова, краљева Драгутина и Милутина).

Док су се сликари у Србији држали старијих поука, византијски сликари у великим градовима, Цариграду и Солуну, припремали су, кроз минијатурно и зидно сликарство, један нови стил, који ће добити име по новој византијској династији Палеолога.

Сликарство српских краљевских задужбина и катедрала у 13. веку попуњава у целини историје византијског сликарства ону празнину која је настала латинским освајањем Цариграда и разарањем Византије. Оно је производ најбољих сликара који су у то доба радили у православном свету.

У Боки Которској, најважнијем приступу Србије мору, две бискупије, једна католичка, са седиштем у Котору, а друга православна, на полуострву Превлака, која је припала почетком 13. века Српској аутокефалној цркви, неговале су свака своје религиозно сликарство. Католичке фреске и иконе носиле су најчешће латинске натписе, мада их има и са српскословенским; православне су биле попраћене словенским натписима, мада их има и са грчким.

Пет-шест споменика, насталих у размаку од краја 12. до краја 13. века, откривају понашање поручилаца сликарства двеју конфесија. Ктитори су били, у та времена из редова српских и латинских црквених достојанственика и градског племства романског порекла.

Aко се упореде три светитељске фигуре у Св. Луки у Котору, са самог краја 12. века, из задужбине властеоске породице Казафранка, с фрескама у апсиди цркве Ризе Богородице у Бијелој, из прве две деценије 13. столећа, живописане заслугом православног епископа Данила, онда се види да их деле натписи, иконографија и стилска обележја. Натписи у Св. Луки били су латински, у Бијелој грчки.

Стилске особине фресака

Три светитељске фигуре у Св. Луки у одећи су од којих се једна употребљавала у католичком, а друга у православном култу. У Бијелој су фреске Богородице којој се клањају два анђела и Служба архијереја у иконографском виду који се појављивао у та времена у византијској уметности, па и у суседној Охридској архиепископији, у чији је састав по свој прилици улазила православна епископија Боке Которске. Стилске особине фресака у Св. Луки, с мешавином комнинских византијских црта и оних романичких, има паралеле у живописима апулијских пећина тога времена, док фреске у Бијелој носе црте особене за византијско сликарство с почетка 12. века, из времена када се стилски израз почео ослобађати комнинских линеарних решења.

Седамдесетих су година 12. века фреске у католичкој цркви Св. Павла у Котору, над гробом ктитора Павла Барија, и у певници православне црквице Св. Петра у селу Богдашићи, урађене заслугом српских епископа с Превлаке.

Фигура апостола Павла из Св. Павла има извесне натуралистичке црте готичког порекла, мада исказане кроз византијску стилизацију, а светитељи и сцене из Богдашића спадају у изузетно вредна дела неког сликара који је из унутрашњости Србије пренео сопоћанске поуке на Јадран.

Фреске с краја 13. века у Св. Марији на Ријеци (Колеђати) у Котору врхунац су у которском стваралаштву из тога времена и веома речит пример за становишта католичке цркве у вези с религиозним сликарством на граници православља. Програм је сасвим католички: сцене страдања Христовог распоређене око сцене Распећа у апсиди, необичан избор појединачних светаца на западном зиду. Међутим, једва је где одступљено од православне иконографије, док се у стилу осећају упадице готике у византијска схватања. Вероватно је уметник гледао у римско сликарство око радионица мајстора Торитија из Рузитија као на свој узор.

Из примера у Боки Которској види се да су сликари који су радили за православне помно пратили оно што се дешава у средишним областима Србије, остајући верни православним схватањима слике, док су католички сликари упирали поглед у прекоморска уметничка средишта, бирајући себи за узор она решења која се нису, на први поглед, разликовала од православних производа.

Чак су ренесансни и барокни католички прелати, вршећи канонске визитације цркава, забележили да се до њиховог времена сачувала понека црква за коју се могло рећи да је тота депицта пицтурис граецис.

Мирослављево и Вуканово јеванђеље

Одвојен живот украса у српској рукописној књизи, без битних дотицаја с текућим стилом фресака или икона, нарочито је изражен у времену од краја 12. до краја 13. века. Текао је, пре свега, кроз сликарство иницијала, па тек затим заставица и вињета, док је илустрација или слика на целим страницама било само по изузетку. Готово да је исти живот имао украс у истовременој руској и бугарској књизи.

На почетку стоје две богато украшене књиге с краја 12. века, Мирослављево и Вуканово јеванђеље. У првој преовладавају велики иницијали геометријског, биљног, зооморфног и фигуративног састава, у другој су најчешћи мали иницијали с геометријским преплетом, некад у врху с вучјом главом. Aли, Вуканово јеванђеље има две фигуре, изведене у цртежу, на целим странама - јеванђелисту Јована и Христа Емануила. И док Мирослављево јеванђеље, рађено негде у јадранској залеђини, носи обележја романичког стила, мада преноси и старије словенско предање, дотле фигуре у Вукановом јеванђељу показују особине византијског стила из доба Комнина.

Просечан српски рукопис из 13. века има скромније иницијале од ова два рукописа; највише их је геометријског и тератолошког карактера. "Зверињи стил" иницијала везује их за општесловенски украс у ћирилској књизи. Посебно га је волела преписивачка радионица у манастиру Хиландар. На тој основи био би, с времена на време, израђен понеки раскошнији или необичнији рукопис. Хиландарско јеванђеље (бр. 22), с почетка века, одликује се лепотом великих иницијала, чији су облици подстакнути Мирослављевим јеванђељем; раскошна њихова позлата, јединствена у 13. веку, открива да је ктитор био неки богат поручилац. С краја је 13. века тзв. Призренско јеванђеље, с богатим фигуративним украсом на маргинама листова, цртачки изведеним и живо обојеним, вероватно насталим у некој српској монашкој колонији у Светој земљи. У тим иницијалима врло је много оријенталних и западњачких стилских особина, а у одећи фигура и исламске моде.  

(Наставиће се)

Нацртани иницијали

Београдски паримејник, из 13. века, има неколико изузетно нацртаних фигуративних и животињских иницијала, који и приличе том, ваљда најлепше исписаном српском рукопису из 13. века. Други паримејник, хиландарски, дело је смелих, али ликовно запуштених цртача иницијала, препуних маште.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.