Сликарство код Срба у средњем веку (1)

Живот сликарства у Срба у средњем веку одређивао је низ чинилаца различите вредности и снаге, међу којима су, свакако, најважније: величина, моћ и судбина српских државних творевина, конфесионална припадност народа и положај његових црквених установа у односу на Цариград и Рим, развијеност друштва и могућност ктитора, сврха религиозног сликарства, али и његова политичка улога.

Живот сликарства у Срба у средњем веку одређивао је низ чинилаца различите вредности и снаге, међу којима су, свакако, најважније: величина, моћ и судбина српских државних творевина, конфесионална припадност народа и положај његових црквених установа у односу на Цариград и Рим, развијеност друштва и могућност ктитора, сврха религиозног сликарства, али и његова политичка улога.

Временски оквир сликарског стварања међу Србима у средњем веку може се тачно одредити. По садржају религиозно, без и једног лаичког трага, оно се усадило у српску средину по прихватању хришћанства, у другој половини 9. века. Истина, прва дела су уништена - најстарија очувана су с краја 10. века. Угасило се упоредо с нестанком последње српске државе пред сам крај 15. века, када је изгубило нека од битних стваралачких својстава.

Пресудна важност

Историјска позорница биле су му средишње области Балканског полуострва између река Саве и Дунава на северу и Јадранског и Јегејског мора на југу, од река Тимока и Струме на истоку до Врбаса и Цетине на западу. У прва времена средишта су му била око реке Рашке, а потом на јадранском приморју између Цетине и Бојане, дакле у областима првих државних творевина Срба. Затим, пратило је успон и ширење Србије и Босне, које су у 14. веку заузимале највеће пространство.

Постепено се регионализовало како су поједине области Срба постајале мање-више самосталне државе: у Серу, Епиру и Тесалији, у Повардарју, на Косову, у Поморављу, у Херцеговини, Босни, Црној Гори, у приморским комунама. Како је која област потпадала под Турке, прво оне на југу и истоку, тако је губило дотадање облике и особине. Тај процес трајао је читав век: области у Македонији биле су изгубљене крајем 14. века, а у Херцеговини и Црној Гори крајем следећег столећа.

Од пресудне је важности по дух српског сликарства било то што су градови српске државе на јадранској обали и области у непосредној њиховој залеђини били под утицајем великих апенинских духовних и уметничких средишта, каква су била Рим, Венеција и Aпулија, док су предели насељени Србима у унутрашњости Балкана били окренути византијским политичким и културним центрима: Цариграду, Солуну и Светој гори.

Тај положај српског народа, између Истока и Запада, постао је посебно осетљив после расцепа цркава средином 11. века, када је већи део Срба ушао у јурисдикцију Цариградске патријаршије, а онај мањи, приморски, заједно са романским становништвом у градовима, у надлежност Римске курије.

До почетка 13. века православни Срби били су у власти Охридске аутокефалне цркве, док и сами нису 1219. године добили аутокефалност. Католичко становништво имало је, до краја 11. века, свог црквеног поглавара у лицу архиепископа у граду Бару, који се, касније, почео називати примусом српским. Међутим, и надбискупија дубровачка претендовала је на јурисдикцију у Србији, као што је и град Бари, на наспрамној обали Јадрана, дуго био црквено-управно средиште за неколико католичких бискупија у Србији.

Носиоци стварања

Стојећи вековима лицем у лице, православно и католичко сликарство понашало се различито од градитељства или вајарства. Док су православне црквене грађевине и њихов вајани украс могли изгледати потпуно западњачки и бити изведени у романичком и готичком стилу уз сачувану функцију православног простора, дотле је сликарство било веома тврдокорно у својим византијским иконографским решењима и стилским схватањима. Слика, толико пута предмет теолошких распри у источној цркви, упорно је чувала своју православност. Католичко сликарство у приморју, као и оно у многим италијанским градовима, све до победе готике, волело је византијско-романичка и византијско-готичка прожимања на фрескама и иконама, обогаћујући новом иконографијом хуманистичку садржину слика.

Без већих сукоба на рубовима православља и католичанства, али увек на опрезу, обе су цркве ишле својим путем у сликарству, све до пред крај средњег века.

На уметност Срба од утицаја је била, готово од краја 13. до почетка 14. века, и чињеница да се у босанској држави појавила посебна црквена организација, тзв. црква босанска. Православна и католичка хијерархија сматрали су је јеретичком.

Носиоци уметничког стварања били су, пре свега, чланови владарских кућа и црквени поглавари, од 14. века још и угледни властеоски родови и обласни господари. У приморским градовима, међу католицима, то су били, поред аристократије, у ранија времена припадници бенедиктинског реда, а од 13. столећа фрањевци и доминиканци.

Ктитори и донатори знатније су утицали на програме сликарства и на његову идеолошку садржину. Сви су желели да убележе сопствену улогу или улогу својих родова у државним или црквеним пословима. Примери су постојали у византијским и западњачким средиштима. Иконографски узори зато су позајмљивани, али и прерађивани за домаћу употребу. Тако је Србија успела да изгради, пре свега преко различитих портрета ктитора, посебну владарску и властеоску, црквену и монашку иконографију.

Умјетници из Цариграда и Солуна

Сликари су у Србију долазили са стране, већином по позиву, али је сликарских радионица домаћих мајстора бивало током читавог средњег века. Странци су имали одлучујућу улогу у преломним тренуцима, када су доносили најновија уметничка схватања и висока мерила развијених средина. То се нарочито осетило у Србији на почетку 13. и на почетку и крају 14. века, када су по позиву или по нужди у Србији радили највећи сликари из Цариграда или Солуна.

У приморским градовима грчки сликари су се убележили у историју сликарства крајем 13. и у првој половини 14. века, а венецијански, и италијански уопште, на почетку ренесансе.

Срби су неговали три сликарска рода: зидно сликање или живопис у фреско-техници, сликање на дрвеној плочи или иконопис, обично у техници темпера са златном подлогом, и сликање на пергаменту или папиру, илуминацију или минијатуру у рукописним књигама, изведену разнобојним мастилима, темпером и, понекад златним листићима. Код католика сва три рода ишла су, у стилском погледу, руку под руку; код православних Срба књижни украс имао је своје посебне законе.

Рукописна књига код свих Словена који су употребљавали ћирилско писмо (Бугари, Срби, Руси) није следила украс у грчкој књизи, готово увек стилски једнак с иконописом и живописом. У Срба сва три сликарска рода постала су истоветна по уметничком језику тек у 14. веку.

Историјска раздобља српског сликарства и уметности у целини готово да се поклапају с основним периодима српске политичке и државне историје. Несумњиво да су, унутар временских граница српске уметности, биле пресудне три цезуре. Прва се догодила око средине 12. века, када се почела уздизати рашка држава и када јој је на чело ступио Стефан Немања.

Он је постао родоначелник династије која је владала два века. Држава се учврстила и проширила, православље укоренило и, ускоро, добило своју националну цркву, а Византија постала културни и политички узор. Из Византије је прихваћен, а затим разрађен, монументални и пластични језик слике, који је дао печат епоси.

Утицај на сликарско изражавање

Друга изразита промена догодила се крајем 12. века с продором Србије у Повардарје и Македонију. Нова византинизација друштва, установа и уметности јасно је обележила нову епоху. Стил који је добио име по византијској царској породици Палеолога захватио је, преко српске дворске радионице, све српске области, па делимично и оне католичке.

Српски владар се почео припремати да замени византијског василевса на престолу Ромејског царства. Држава се средином 14. века простирала од Дунава и Саве до Јадранског, Јегејског и Јонског мора, чак тамо до Коринтског залива. Слом тога царства припремао се постепено, а битка на Марици 1371. године догађај је који га је обележио поразом на бојном пољу. Турци су заузели или потчинили велике области на југу земље.

Ново раздобље није било особено само по политичкој разједињености српских држава и области него и по разноврсности локалних појава и школа. Ипак, главни узор је остао Солун са Светом гором и њихово ново, емоцијама натопљено сликарство. Приморски католички крајеви прихватили су, тада, готички стил са Запада, утичући њиме и на православне вернике и на вернике цркве босанске, који су били присније повезани с јадранским градовима.

Између преломних догађаја у српској уметничкој историји, који су утицали и на сликарско изражавање, било је и мање значајних успона, зрења и падова, који су, ипак, оставили доста видљив траг. Они у периодизацији означавају посебност мањих раздобља или уметничких целина, особито у 14. и 15. веку.

(Наставиће се)

Тешко до потпуније слике

Токови сликарства у Срба од средине 12. века не могу се васпоставити, јер је мало сачуваних фрагмената некадашњих целина. Тешкоћу представља и то што су једни, они из унутрашњости земље, из средишта рашке државе, старији читав век од других, млађих, оних с јадранског приморја. Ипак, колико год недовољни да пруже потпунију слику збивања на уметничком плану, они откривају два источника надахнућа сликара који су, у та давна времена, међу Србима радили. У Рашку су се, у 10. веку, сливали утицаји из византијске провинције, у Зету су они долазили с Aпенинског полуострва и из старих романских градова, какав је био, већ у то доба, Дубровник.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.