Пред­сто­ји ве­ли­ка бор­ба за Укра­ји­ну

ВЕ­ЛИ­КA ШA­ХОВ­СКA ТA­БЛA - ДЕ­МО­КРAТ­СКИ МОС­ТО­БРAН (9)

Евро­па је да­ле­ко ви­ше од пе­тров­ске Евро­пе, а пе­тров­ска Евро­па је, за уз­врат, да­ле­ко ви­ше од за­па­дне Евро­пе, иако је, у по­следње ври­је­ме, за­па­дна Евро­па узур­пи­ра­ла иден­ти­тет "Евро­пе".

Око 2010. го­ди­не, фран­цус­ко-не­ма­чко-пољско-укра­јин­ска по­ли­ти­чка са­радња, са око 230 ми­ли­она људи, мо­гла би да пре­рас­те у пар­тнер­ство по­ве­ћа­ва­ју­ћи ге­ос­тра­те­шку те­жи­ну Евро­пе                  

Иако се у овом тре­нут­ку крајње ис­то­чне гра­ни­це не мо­гу ни­ти чврсто одре­ди­ти ни­ти фи­кси­ра­ти, у ши­рем сми­слу Евро­па је за­је­дни­чка ци­ви­ли­за­ци­ја ко­ја про­изи­ла­зи из за­је­дни­чке хриш­ћан­ске тра­ди­ци­је. Уже за­па­дно одре­ђење Евро­пе би­ло је по­ве­за­но са Ри­мом и њего­вим кул­тур­ним на­сле­ђем. Aли европ­ска хриш­ћан­ска тра­ди­ци­ја та­ко­ђе укључу­је и Ви­зан­ти­ју и њене Рус­ке пра­во­сла­вне на­сле­дни­ке. Пре­ма то­ме, кул­тур­но, Евро­па је да­ле­ко ви­ше од пе­тров­ске Евро­пе, а пе­тров­ска Евро­па је, за уз­врат, да­ле­ко ви­ше од за­па­дне Евро­пе, иако је, у по­следње вре­ме, за­па­дна Евро­па узур­пи­ра­ла иден­ти­тет "Евро­пе".

Чак и овла­шни по­глед на кар­ту на стра­ни 80 пот­врђу­је да пос­то­је­ћа Евро­па је­днос­та­вно још увек ни­је це­ла Евро­па. Још го­ре, упра­во она Евро­па у ко­јој зо­на не­си­гур­нос­ти изме­ђу Евро­пе и Ру­си­је мо­же има­ти по­сле­ди­це по обо­је, неи­збе­жно иза­зи­ва на­пе­тост и ри­ва­ли­тет.

Кар­лов пот­кон­ти­нент

Евро­па Кар­ла Ве­ли­ког (огра­ни­че­на на за­па­дну Евро­пу) са­мо из ну­жнос­ти је има­ла сми­сла то­ком Хла­дног ра­та, али сад та­ква Евро­па пред­ставља ано­ма­ли­ју. Ово оту­да што, по­ред то­га што пред­ставља је­дин­стве­ну ци­ви­ли­за­ци­ју, нас­та­ју­ћа Евро­па је и на­чин жи­во­та, жи­во­тни стан­дард и за­је­дни­ца ко­ја де­ли де­мо­крат­ске про­це­ду­ре, не­оп­те­ре­ће­на етни­чким или те­ри­то­ри­јал­ним кон­фли­кти­ма.

Та­ква Евро­па у свом пос­то­је­ћем фор­мал­но-ор­га­на­ци­оном аран­жма­ну је да­ле­ко мања од свог ствар­ног по­тен­ци­ја­ла. Не­ко­ли­ко ра­зви­је­ни­јих и по­ли­ти­чки ста­бил­них држа­ва средње Евро­пе, ко­је су све при­па­дни­це пе­тров­ске тра­ди­ци­је, на­име, Че­шка ре­пу­бли­ка, Пољска, Ма­ђар­ска, а ве­ро­ва­тно и Сло­ве­ни­ја, очи­гле­дно има­ју ква­ли­фи­ка­ци­је и жељу да се учла­не у "Евро­пу" и њен тран­са­тлан­тски бе­збе­дно­сни са­вез.

У те­ку­ћим окол­нос­ти­ма, про­ши­ри­вање NATO-а, та­ко да укључи Пољску, Че­шку и Ма­ђар­ску - ве­ро­ва­тно до 1999. - из­гле­да мо­гу­ће. По­сле овог по­че­тног али зна­чај­ног ко­ра­ка, нај­ве­ро­ва­тни­је сва­ко сле­де­ће ши­рење или би се по­кла­па­ло или би сле­ди­ло ши­рење Европ­ске уни­је. Ово дру­го пре­тпос­тавља да­ле­ко сло­же­ни­ји про­цес, ка­ко у по­гле­ду бро­ја ква­ли­фи­ко­ва­них ко­ра­ка та­ко и у по­гле­ду испуњења за­хте­ва за члан­ство. Пре­ма то­ме, први при­јем у члан­ство Европ­ске уни­је не оче­ку­је се пре 2002. го­ди­не, па мо­жда ка­сни­је. Ка­да прве три но­ве чла­ни­це NATO-а бу­ду примљене и у Европ­ску уни­ју, и Европ­ска уни­ја и NATO ће мо­ра­ти да пос­та­ве пи­тање про­ши­рења члан­ства на бал­ти­чке ре­пу­бли­ке, Сло­ве­ни­ју, Ру­му­ни­ју, Бу­гар­ску и Сло­ва­чку, а ве­ро­ва­тно и на Укра­ји­ну.

Зна­чај­но је да је мо­гу­ћност евен­ту­ал­ног члан­ства већ из­врши­ла кон­стру­кти­вни ути­цај на по­сло­ве и по­на­шање мо­гу­ћих чла­но­ва. Са­знање да ни Европ­ска уни­ја ни NATO не же­ле да бу­ду оп­те­ре­ће­ни до­да­тним су­ко­би­ма или због мањин­ских пра­ва или због те­ри­то­ри­јал­них спо­ро­ва ме­ђу чла­но­ви­ма (Тур­ска и Грчка су ви­ше не­го до­вољни) већ је Сло­ва­чкој, Ма­ђар­ској и Ру­му­ни­ји да­ло до­вољно под­стре­ка да пос­ти­гну спо­ра­зум ко­ји од­го­ва­ра стан­дар­ди­ма Са­ве­та Евро­пе. A то ва­жи и за да­ле­ко оп­шти­ји прин­цип по ко­јем са­мо де­мо­кра­ти­је се мо­гу ква­ли­фи­ко­ва­ти за члан­ство. Тежња да се не ос­та­не по стра­ни има зна­ча­јан до­да­тни ути­цај на но­ве де­мо­кра­ти­је.

У сва­ком слу­ча­ју, тре­ба­ло би да ва­жи као акси­ом да су по­ли­ти­чко ује­дињење Евро­пе и њена бе­збе­дност нео­дво­ји­ве ства­ри.

Земље у ре­ду за NATO

Пра­кти­чно гле­да­но, те­шко се мо­же за­ми­сли­ти ис­тин­ски ује­дињена Евро­па без за­је­дни­чког бе­збе­дно­сног аран­жма­на са Aме­ри­ком. Ода­тле сле­ди да би се држа­ве ко­је су у по­зи­ци­ји да по­чну и ко­је су по­зва­не на раз­го­во­ре са Европ­ском уни­јом око при­је­ма ауто­мат­ски ви­де­ле као пре­дмет ве­ро­ва­тне за­шти­те NATO-а.

Пре­ма то­ме, про­цес ши­рења Евро­пе и по­ве­ћања тран­са­тлан­тског сис­те­ма бе­збе­днос­ти нај­ве­ро­ва­тни­је ће се кре­та­ти по уна­пред ис­пла­ни­ра­ним ступњеви­ма. По­ла­зе­ћи од пос­то­је­ћих аме­ри­чких и за­па­дное­вроп­ских оба­ве­за, за­мишљени, али врло ве­ро­ва­тан, вре­мен­ски ра­спо­ред ових ступњева мо­гао би да из­гле­да ова­ко:

1. До 1999. први но­ви средњое­вроп­ски чла­но­ви би­ли би примљени у NATO, ма­да се њихов при­јем у Европ­ску уни­ју ве­ро­ва­тно не­ће де­си­ти пре 2002. или 2003. го­ди­не.

2. У ме­ђу­вре­ме­ну, Европ­ска уни­ја би ини­ци­ра­ла раз­го­во­ре са бал­ти­чким ре­пу­бли­ка­ма око при­је­ма, а NATO би ве­ро­ва­тно отво­рио пи­тање њихо­вог члан­ства као и члан­ства Ру­ми­ну­је, та­ко да би се њихов при­јем оба­вио око 2005. У не­ком тре­нут­ку на овом ступњу, дру­ге бал­кан­ске држа­ве би мо­гле да сте­кну ква­ли­фи­ка­ци­је за при­јем.

3. При­јем бал­ти­чких ре­пу­бли­ка мо­жда би на­ве­ло Швед­ску и Фин­ску да та­ко­ђе ра­змо­тре пи­тање учлањивања у NATO.

4. Не­где изме­ђу 2005. и 2010, Укра­ји­на би, по­се­бно уко­ли­ко и ова земља на­пра­ви­ла зна­ча­јан на­пре­дак у сво­јим уну­трашњим ре­фор­ма­ма и уко­ли­ко би успе­ла да се ви­дни­је по­на­ша као земља средње Евро­пе, пос­та­ла спре­мна за озбиљне пре­го­во­ре и са Европ­ском уни­јом и са NATO-ом.

Но­ва осо­ви­на

Нај­ве­ро­ва­тни­је ће се фран­цус­ко-не­ма­чка-пољска са­радња уну­тар Европ­ске уни­је и NATO-а зна­тно про­ду­би­ти по­се­бно у облас­ти од­бра­не. Ова са­радња би мо­гла пос­та­ти јез­гро За­па­да за би­ло ко­ји ши­ри европ­ски бе­збе­дно­сни аран­жман ко­ји би евен­ту­ал­но обу­хва­тао и Ру­си­ју и Укра­ји­ну. По­ла­зе­ћи од по­се­бног ге­опо­ли­ти­чког ин­те­ре­са Не­ма­чке и Пољске за не­за­ви­сност Укра­ји­не, са­свим је мо­гу­ће да се и Укра­ји­на уву­че у ове по­се­бне фран­цус­ко-не­ма­чко-пољске одно­се. Око 2010. го­ди­не, фран­цус­ко-не­ма­чко-пољско-укра­јин­ска по­ли­ти­чка са­радња, ко­ју обу­хва­та око 230 ми­ли­она људи, мо­гла би да пре­рас­те у пар­тнер­ство по­ве­ћа­ва­ју­ћи ге­ос­тра­те­шку те­жи­ну Евро­пе.                  

                                 (Нас­та­ви­ће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.