ПЛAНИРAНИ ХAОС

Током интензивног наоружања муслиманског становништва на подручју општине Сребреница 1991. године, у организацији СДA и њених функционера у локалним структурама власти, главни лиферант био је Шаја из Фоче

Не знам којег децембра 1991. године Хамед Ефендић ме је зовнуо и рекао да дођем до њега на кафу у канцеларију. Одмах сам отишао. Рекао ми је да је поново контактирао са Шајом (Сенад Шахинпашић из Фоче, пр. р.) и да су договорили нову пошиљку наоружања. Хамед је већ договорио са Aхмом Тихићем да транспорт наоружања он обави својим камионом, тако што ће у Устиколини натоварити камион пун сточног брашна, а послије тога испод брашна да утоваре наоружање. Хамеду сам рекао да с тим не желим ништа имати директно, а да ћу око свега бити при руци. Хамед ми је рекао да ме не жели излагати било чему и да ће он све завршити, само да пристанем да се наоружање истовари у мојој кући, с обзиром на то да је Хамед сматрао да је она најбезбједнија на комплетном простору општине Сребреница. Пристао сам без размишљања.

Хамед је у Фочу отпутовао путничким аутомобилом, а Aхмо је кренуо камионом и повео Есу са Скелана. Како је утовар брашна и наоружања прошао без икаквих проблема, Хамед је путничким аутом кренуо преко Романије за Сребреницу, а Aхмо и Есо су кренули Србијом преко Таре. У раним вечерњим сатима Хамед је дошао код мене и питао да ли је стигао Aхмо. Нисам имао никаквих информација па смо наставили да чекамо око два сата. Aхмо се није појављивао. Нас је све више и више почела да хвата паника да се није нешто догодило. Тек након још један сат чекања, Aхмо се појавио, а ја и Хамед смо коначно одахнули.

ПУШКОМИТРAЉЕЗ "БРЕН"

У Горњим Поточарима смо камион паркирали непосредно поред прозора моје куће и почели са истоваром наоружања. Све смо истоварили и смјестили у малој соби на спрату моје куће. У овој пошиљци је било 30 аутомата калибра 7,62 и 9 мм, 14 пушака М48, један пушкомитраљез "брен", енглеске производње, са 500 комада метака, 12 противтенковских мина, око 30 килограма тротила ТНТ и 30 кг динамита. За остало наоружање је такође био по један комплет муниције. Чим сам угледао пушкомитраљез, који је изгледао моћно, одмах сам Хамеда питао колико га је платио.

"Три и по хиљаде њемачких марака пушкомитраљез и муниција 500 ДМ, дакле 4.000 ДМ", одговорио је.

Иако је изазивао дивљење и чежњу, ипак је био више него скуп, с обзиром на тадашњу платежну моћ. Одмах сам негодовао, питавши што га је уопште куповао, ако је већ оволико скуп, с обзиром на то да нам је потребније 10-ак пушака М48, него један пушкомитраљез. На то ми је Хамед одговорио да је пушкомитраљез био услов да би се могло добити друго наоружање. Заиста, у ову пошиљку наоружања нисам се посебно мијешао. Само сам Хамеду рекао да, када му затреба нека цијев, нека дође у било које доба дана и ноћи да узме. Лично знам да је Хамед, одмах након истовара, дао Еси један аутомат и Aхми пушку М48, јер су то они више него заслужили. Исто тако знам да је Беги Бегићу из Липовца дат аутомат, Осману Османовићу Ћимоби из Љесковика сам дао пушку М48. Поред тога, знам да је Ћазиму Салимовићу дат аутомат, а пушка М48 Зулфи Турсуновићу из Сућеске.

ОБAВЕЗЕ ПРЕМA ШAЈИ

Једном ме је Хамед позвао да одемо аутом до Љубисавића. Сачекао сам га у ауту, а он ми је рекао да треба оставити аутомат Беширу. Поред тога сам био са њим једном у ауту када се зауставио на Видиковцу и изашао из аута са пакетом. Када сам га питао гдје треба, рекао ми је да треба оставити аутомат код брата, др Aвде Хасановића. У неке детаље око Хамедовог рада са оружјем нисам улазио, али сам му увијек сугерисао коме би било неопходно доставити оружје без плаћања. Хамедов принцип је био неком дати, а неком продати, с обзиром на то да је оружје купљено и да је требало измирити обавезе према Шаји. Заиста је било оних који су пуно учинили и дали од себе, а нису били у прилици доћи до наоружања. Били су и слабог имовног стања. Њима је било корисно наоружање, јер су такви били зачетници стварања неких оружаних формација на терену, да би се могао пружити отпор ако затреба. Aко је један пушкомитраљез плаћен 4.000 ДМ, онда је заиста било неопходно продати неколико цијеви да би пушкомитраљез остао у посједу, јер није било домаћина који може издвојити толики новац за пушкомитраљез. Једноставно, набери од сваке пушке и аутомата да би покрио пушкомитраљез. Неком је требало дати наоружање по заслугама. Један аутомат сам дао Нусрету Салиховићу, директору "Транспорта и механизације".

НЕОПХОДAН МРКИ

Исти тај аутомат Нусрет ми је рекао да је поклонио Џехлалудину Делибеговићу Мрком у Тузлу. Јако ми је било жао, јер је отишао ван Сребренице, али нам је био потребан и Мрки, па га је требало припазити.

Довољно је рећи да је тада "Транспорт и механизација" добила посао вриједан око 25.000 милијарди тадашњих динара, а тицао се спајања путног правца између Сребренице и Скелана. Знам да сам један аутомат доставио у Кутузеро, и то једном човјеку који се, чини ми се, презивао Aлемић. Када је у питању ово наоружање, неких нових детаља не бих се могао сјетити, само знам да ми је, након петнаестак дана, Хамед Ефендић рекао да ће по остатак наоружања доћи мојој кући и да га остави код себе јер нема посебне опасности ако стоји и код њега.

У мојој кући је остало само дванаест противтенковских мина, нешто муниције и по тридесетак килограма тротила и динамита. Поред тога, код мене је остао и пушкомитраљез "брен", а од прије сам имао аутомат "томпсон", аутоматску и полуаутоматску пушку и два пиштоља. То је оно што сам са братом располагао, али то нисам никада сматрао својим, само је било питање времена ко ће сав тај вишак носити. Сматрао сам да то требају имати најбољи и најхрабрији. Оно што могу са сигурношћу тврдити је да је по двије-три цијеви продато у Пусмолиће и, по мојим сазнањима, у Даљегошћу.

УЛОГA ХAСAНA ЧЕНГИЋA

Након извјесног времена, када сам отишао на сједницу скупштине РБиХ, сусрео сам се са Шајом, који ми је рекао да му дугујемо још око 5.000 ДМ и питао је када ћемо му те обавезе подмирити. Шаји сам рекао да с тим немам ништа и да ништа конкретно нисам радио с тим наоружањем, те да је то ствар између њега и Хамеда и да ћу ја то пренијети Хамеду, а њих двојица нека сравне рачуне. Када сам ту информацију пренио Хамеду Ефендићу, он ми је рекао да пренесем Шаји, како рече, "да је Хамед већ прије неколико мјесеци Хасану Ченгићу уплатио исту суму средстава за четири аутомата 'калашњиков', а да никада није добио нити једне цијеви и да та средства тражи од Ченгића, тако да би Хамед и Шаја били квит".

Заиста не знам да ли је Хасан ова средства прослиједио Шаји, једино вјерујем да Хамед није лагао, мада ме је ова Хамедова информација помало збунила. Заиста нисам имао појма до тада да је Хамед већ нешто са Хасаном радио, тако да сам се од овог посла дефинитивно дистанцирао, али сам исто тако био довољно либералан да Хамеду Ефендићу ништа посебно не сугеришем, јер сам знао да је Хамед за такву врсту посла од мене пуно способнији.

ПОКЛОН ОМЕРУ БЕХМЕНУ

Хамед је за такве послове, што је рекао наш народ, "имао нос". Заиста, тада сам био у некаквој сумњи да ми ништа није било јасно. Као прво, при једном одласку и Фочу, испред Шљивине куће, у чијем је подруму био магацин оружја, стајала је једна цистерна, сивомаслинасте боје, војно возило са регистарским таблицама ЈНA у Шајином власништву. То ме помало збунило, с обзиром на такву Шајину хладноћу. При првој куповини, пушке су биле у конзервираним сандуцима.

Очигледно, да су пушке ЈНA које се допремају у цистерни ЈНA. Све ми сумњиво. Једном сам замољен од стране Хамеда Ефендића да одемо до Сарајева, јер је он, како рече, договорио сусрет са Омером Бехменом. Пристао сам. Прије него што смо кренули, Хамед ми рече да одавно има један јако добар поклон и да га је намијенио Омеру Бехмену. Нити сам када због интереса од неког попио кафу, нити сам када из интереса неком платио кафу, тако да ми је таква "комуникација" са људима била потпуно страна, али се нисам петљао у Хамедове идеје, јер је очигледно знао да је најлакше људе имати када их "купиш".

Оно само што сам знао је то да су Омер и Хасан "једна душа и два тијела", тако да су неки послови Хамеда и Хасана вјероватно ишли преко Омера, као посредника. Од свега што ми је било тада јасно је то да су Хамедове намјере добронамјерне, а његова средства како да дође до циља ме апсолутно нису интересовала, мада су ме пуно од свега дистанцирала. Једноставно, у таквим водама се нисам никада добро сналазио.

Дакле, што се тиче наоружања, то би од мене било све, а кад је запуцало, сав вишак је дошао у праве руке, мада сада са ове дистанце могу комотно поставити питање да ли су то биле уистину праве руке?

ПОКРЕТ ОТПОРA

На терену је ситуација из дана у дан постајала све тежа. Приликом једног сусрета са неким пријатељима из западне Херцеговине, обећали су ми да би они могли нешто урадити за мене.

"Наоружање можеш прихватити у Херцеговини. Твој је транспорт и сваки други ризик који мораш сам прихватити", рекоше ми.

Исте ријечи, добијене од људи из Херцеговине, сам пренио Хамеду Ефендићу, предсједнику СДA, али је он био изричито против:

"Ибране, ја не желим више било шта радити по питању оружја! Оружје је посао на којем човјек може изгорјети. Залажемо себе и своју породицу да би, немајући динар, нешто урадили, а послије тога можемо само постати шверцери уз све наше жртвовање".

Стварно је био у праву. Ипак, када се ситуација толико усложнила да је неки привидни мир дословно лебдио у ваздуху, рекао сам Хамеду да бих био поново у стању радити на наоружању, јер сам сматрао да сутра, ако запуца, неће нико никог питати одакле ти, него само имаш ли? Заиста, они злонамјерници који нису ни прстом мрднули већ су почели протурати разне дезинформације, тако да човјек није могао ништа ни радити. Било је много људи који су се интересовали за наоружање, неки уистину, а неки само да би имали повода за неке нове приче. Сваком сам рекао да их могу само повезати са одређеним људима из Херцеговине који раде са оружјем, а да не желим у томе директно учествовати.

ПAТРИОТСКA ЛИГA

Неки људи протурају приче о масовном доласку наоружања које дијели странка из Сарајева, а да се то оружје препродаје. Ја заиста тврдим пред Богом, народом и било којим законом да ниједна пушка, за коју знам, у Сребреницу није дошла џаба, осим једног аутомата "томпсон" и пушке М48, које сам, као што сам претходно написао, добио од Aсима Јузбашића из Зворника...

Иако константно у овом периоду чинимо све што је у нашој моћи да бисмо се могли одупријети тежим временима која су пред нама, ноћима држећи страже, а дању се понашајући нормално и радно, допиру иницијативе и са стране да се треба конкретно радити на формирању и организацији покрета отпора ако у БиХ дође до оног најгорег. Ту ће организацију касније називати Патриотском лигом. На неколико састанака смо били присутни и ми из Сребренице. Ја сам лично био на једном састанку у Брчком, Живиницама и Тојшићима код Калесије, а на једном састанку у Калесији су из Сребренице били присутни предсједник СО Бесим Ибишевић и начелник СЈБ Хамед Салиховић. Сви ови састанци су били регионалног карактера. На састанку у Брчком, тек што сам стигао са Хамедом Ефендићем у Дом културе, након што смо изнијели неке наше ставове, поново смо морали назад у Сребреницу. Стигла је вијест да је стање у Скеланима неподношљиво. Иако се нисмо честито ни одморили, наша нова одредница је била - Скелани.   

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.