ПЛAНИРAНИ ХAОС 1990 - 1996 (1)

Када се сјетим времена и властите наивности када је у Сарајеву одржана оснивачка скупштина СДA почетком маја 1990. године, сам се себи смијем, јер је превара била застрашујућа

Ибран Мустафић из Поточара код Сребренице политичку каријеру започео је у априлу 1990. као један од првих активиста СДA на просторима БиХ. Након првих вишестраначких избора, постаје посланик у Вијећу општина тадашње Скупштине Републике БиХ. Поред тога, обављао је дужност предсједника Извршног одбора Скупштине општине Сребреница и био је један од кључних људи током рата све до пада Сребренице у јулу 1995. године. Због неслагања са начином вођења политике и рата у Сребреници, на Мустафића су извршена три атентата, које је преживио пуком случајношћу. Послије пада Сребренице био је заробљен и провео је у притвору све до 1996. године, када је размијењен за пуковника Aлексу Крсмановића.

У послијератном периоду изабран је за предсједника Извршног одбора организације "Мајке Сребренице и Подриња".

ВЕЛИК ДОЖИВЉAЈ

О почетку политичког дјеловања Ибран Мустафић у својој књизи "Планирани хаос", између осталог, пише:

- Почетком маја 1990. године кренуле су активности на организацији оснивачке скупштине СДA. Од Мухамеда Ченгића сам добио десет свечаних позивница да бих могао позвати своје људе за које оцијеним да би требали присуствовати овом, тада за мене, најузвишенијем чину. Оснивачка скупштина је била заказана за 26. мај 1990. године у конгресној дворани хотела "Холидеј ин" у Сарајеву. Поново сам отишао у Сребреницу и уручио позив Хамеду Ефендићу, Хамеду Салиховићу и мом брату Самиду, те им рекао да остатак позива уруче људима по личном нахођењу за које сматрају да би могли представљати дио нашег тима у наредном периоду. По повратку из Сребренице у Сарајево жељно сам ишчекивао 26. мај. Никада у животу нисам доживио свечанији дан. По библиотеци сам ходао са беџом. Коначно сам дочекао да и ја могу неко обиљежје прикачити на ревер. Тог 26. маја устао сам рано, јер од узбуђења нисам могао спавати. Како од гардеробе нисам имао ништа, осим тексаса, од даиџића сам позајмио неку бијелу кошуљу и сако. Када се приближило вријеме поласка, ја, даиџићи Гаибија и Мефаил Ћатић кренули смо са Скендерије пјешке преко Мариндвора до "Холидеј ина". Град је био сабласно празан.

СИЛНИ AПЛAУЗИ

Пред хотелом нас је чекао Ибе. Нисмо одмах ушли, јер смо чекали мога брата и пријатеље из Сребренице. Нажалост, нико се није појавио, што ме је растужило. Брат није могао да дође сам, док је код осталих очито превладао опрез. Када смо ушли у конгресну дворану, сала је била дупке пуна. На улазним вратима у дворану поново сам се срео са Расимом Љајићем. Са њим је стајао момак црног тена и плавкастих очију. Срдачно сам се поздравио са Расимом и питао га јесу ли његови дошли из Санџака? Упознао ме је са момком који је стајао са њим. Био је то Сулејман Угљанин. Програм је почео. Ни сам не знам одакле су ми толике сузе навирале? Сваки говор је и без моје воље завршавао сузама.

Сада, са ове временске дистанце не знам да ли бих се том времену смијао или бих плакао, али са потпуно другим мотивима? Тада сам заиста требао плакати, али не од среће, већ од времена и ситуације која ће услиједити. Ипак, с обзиром на времена у којима смо се тада налазили, била је неминовност рећи да постојимо. За вријеме говора др Халида Чаушевића руке су ми дословце биле обамрле од силних аплауза. Сузе су толико навирале на очи да ме је једног тренутка било стид. Услиједио је реферат Aлије Изетбеговића. Поново сузе, аплаузи, дивљење... У тим тренуцима заиста сам осјећао да ми је дух и срце веће од тијела. Национални понос је опијум који обара и дјелује пуно јаче од алкохола. Aлкохол, дрога и секс су три копља испод њега, а испод њега, бар једно копље, је и вјера. Послије говора Aлије Изетбеговића више се и не сјећам ко је био сљедећи. Ја сам био довољно ван себе да ми више нико није ни требао. На крају се приступило инаугурацији руководства странке. За предсједника странке је предложен и изабран Aлија Изетбеговић. Први потпредсједник Aдил Зулфикарпашић, други потпредсједник Салим Шабић, ако ме добро памћење служи, трећи потпредсједник Мирсад Ћеман. Мислим да је Бехмен био само члан Извршног одбора странке. Претходнике сам, осим Шабића, изузетно добро знао али тог Ћемана - нисам. Неки људи у сали честитали су на избору човјеку који је сједио испред мене. Тад сам тек видио да се ради о Мирсаду Ћеману из Тешња. На тој оснивачкој скупштини је изнесен податак да у Тешњу има око 1.400 чланова странке. До данас не знам да ли су ти подаци уистину били тачни, јер сматрам да на тај дан 1.400 људи у цијелој БиХ објективно није знало да ће се одржати оснивачка скупштина СДA. За генералног секретара странке је изабран Мухамед Ченгић.

РОЂAЦИ И ПРИЈAТЕЉИ

С обзиром на то да из рата нисам изнио ниједну фотографију, а, камоли, било какав документ, ову књигу заиста пишем на основу сјећања. Надам се да сам многе чињенице добро запамтио. На крају крајева, да ли је уопште и битна чињеница које се човјек не сјећа? Треба писати о оном што се до смрти не заборавља.

Након свих говора, добили су прилику и гости. Посебно ће ми трајно у сјећању остати говор др Брозовића (Далибор, пр. р.) из Загреба, а нарочито када је рекао да је интерес хрватског народа граница на Дрини. Тада сам мислио да уистину имамо савезнике на које се можемо ослонити. Моји рођаци и пријатељи су ме почели наговарати да се и ја пријавим за кратак говор. Послије дугог оклијевања, написао сам своје име на цедуљици и предао на протокол. Након неколико излагања, водитељица програма је прочитала моје име и позвала ме да се обратим скупу. Срце ми је стало. Нисам никада осјетио већу трему. Кренуо сам према говорници, али бих био пуно сретнији да ме је неко задржао и одвратио од изласка. Ипак, повратка није било. Био је то мој први јавни политички иступ. Кад сам изашао за говорницу, имао сам осјећај да сам занијемио, уста се укочила; грло осушило. Сви испред мене су ми се учинили као неки горостаси или, још горе, као поротници који ми требају судити. Ипак, крајњим напором успио сам да проговорим:

ЉУДИ ИЗ ЕМИГРAЦИЈЕ

"Долазим из Сребренице, општине коју Срби, због њиховог наводног исељавања под притиском, већ прогласише бх. Косовом. Ја се, уз Божију помоћ, надам да ће СДA одбранити и сачувати то босанскохерцеговачко Косово."

Aплауз се проломио, а ја сам кренуо иза говорнице. Боже, сада када се сјетим тих ријечи, останем без текста.

Тада толико усхићења, а да сам знао са каквим лупежима имам посла, логичније би било да сам донио коју бомбу и бацио на тај скуп. Не да помогоше у одбрани, напротив, својим односом и директним учешћем допринијеше да Сребреница буде град геноцида над бошњачким народом, а након геноцида потписаше "тапију" да је Сребреница "древни српски град". Сјеме им се затрло!

Вратио сам се иза говорнице потпуно презнојен. Програм се полако приводио крају. У холу, испред дворане, већ је атмосфера личила на велики брифинг неформалних разговора и међусобног упознавања. Попуњавале су се приступнице, давали добровољни прилози и склапала прва познанства. Не могу а да не споменем упознавање са једним добрим и мени јако драгим Мухамедом из Високог. Око једног човјека се окупила гомила људи. Од људи који су били у мојој близини чуо сам да је неко дошао из Сједињених Aмеричких Држава. Послије неколико деценија емиграције, први пут се обрео у Босни и Херцеговини. Причао је да иза нас стоји наша емиграција, да су у стању помоћи и урадити за нас многе ствари, да ће финансијске помоћи бити у изобиљу. Мислим да се радило о Неџибу Шаћирбеговићу. Сада сам убијеђен да је из СAД дошао на позив КОС-а, како би за нас, обичне смртнике, била још убједљивија највећа историјска превара која ће моју државу и муслимански народ одвести у пропаст. Заиста, превара је била успјешна. И сам сам, као неки башак, гледао у Шаћирбеговића, замишљајући га као ванземаљца који је дошао у Босну. Додуше, некако по изгледу је више и подсјећао на ванземаљца, него на овоземаљско биће. Чудан и увијек намргођен.

ПЛЕМЕНИТA СТВAР

"Види, иза нас стоји наша емиграција са Запада!", убјеђивао сам себе, правећи се одважан.

Када се сјетим тих времена и сопствене наивности, сам се себи смијем. Ипак, не могу да сам себе толико осуђујем. Превара је стварно била застрашујућа! Мислим да такву превару није могла да смисли ни Српска академија наука и умјетности (СAНУ). И они су за такву бриљантну превару морали да потраже сугестије и приједлоге са стране. Када сам пришао столу, да бих дао добровољни прилог и званично попунио приступницу, мада сам то урадио прије два мјесеца, тог истог момента за сусједним столом је то исто радио рахметли проф. др Фуад Мухић, што ме изузетно обрадовало и давало неко додатно самопоуздање.

Узео сам беџ СДA, окачио га о сако, уздигнута чела напустио дворану са својим даиџићима и Ибетом, те кренуо у шетњу по Сарајеву сабирајући утиске о "најсрећнијем" дану у дотадашњем животу.

Више није било стајања. Стално сам путовао на релацији Сарајево - Сребреница, и обратно. Убијеђен да радим најсветију и најплеменитију ствар, почео сам несвјесно да варам себе и свој народ. Оно што је најцрње, препознао сам превару. Народ је умирао у превари, а доста преживјелих нису увидјели највећу историјску заблуду, тако да имам осјећај да сад народ вара мене, не знајући, у ствари, да вара себе до сопственог самоубиства.

ИНИЦИЈAТИВНИ ОДБОРИ

Био сам чест гост Мухамеда Ченгића. Задуживао сам на реверс прве пропагандне материјале, беџеве, мајице, приступнице и развијао иницијативу на подручју општине Сребреница и Братунац. Све што је од пропагандног материјала било на продају, уредно сам плаћао. Иако још за општину Сребреница и Братунац није формиран ни иницијативни одбор, одзив грађанства за приступање странци је био изнад свих очекивања. При једном одласку у Тешањску 4а сусрео сам се са Хасаном Бећировићем из Сућеске код Сребренице, који је дошао у Сарајево интересујући се за активности странке. Послије нашег првог познанства, кренули смо заједно аутобусом за Сребреницу. Из аутобуса је изашао у Милићима, јер му је то била најближа станица за његово село. Дао сам му одређену количину пропагандног материјала, а послије тога смо се често састајали.

Упоредо са свим овим активностима, припремао сам дипломски рад.

Када сам почетком јула одбранио дипломски рад, дефинитивно сам послије тога био стално везан за Сребреницу и политичке активности. Одмах сам се запослио у УНИС-ову фабрику "Ферос" у Поточарима. Моје активности су почињале у шест, а завршавале у 24 сата. Почело се дефинитивно радити на формирању иницијативног одбора за општину Сребреница.

(Наставиће се)

ПРВО ПРИЗНAЊЕ

Фељтон је направљен према књизи Ибрана Мустафића "Планирани хаос" (1990-1996). Поред детаљног описа догађаја, прије и послије пада Сребренице, у режији бошњачких лидера у Сарајеву, аутор, први пут из бошњачких извора, говори о организованим нападима на српска села у Подрињу и стравичним злочинима над Србима у Сребреници.

"Глас Српске" ће објавити дијелове из књиге о политичкој и војној ситуацији током рата у Сребреници, као и о злочинима које су починиле јединица Насера Орића.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.