О културном и друштвеном животу старе Бање Луке (5)

У Бањој Луци 31. маја 1881. године одржан "први концерт у Босни". Осамдесетих година 19. вијека почео је и позоришни живот у Бањој Луци, а духовној обнови српског народа у Босанској Крајини и Бањој Луци у вријеме аустроугарске окупације допринијело је и обнављање Српске читаонице у овом граду

Данас "ослободитељка Босне" - аустријска влада, мијеша се у све општинске послове и квари самоуправу народну... Aустрија, рушећи сваку народну иницијативу и самоуправу, гура народ у глупост, апатију, мртвило и пропаст, или у незадовољство и нову буну..." Пелагић даље пише да у доба такозване "цивилизоване" аустријске власти нема слободе штампе, да се са школа и установа бришу ћирилични натписи, што ни Турци нису чинили, да су народ оптеретили нови намети и нове муке. Српски народ говорио је да је Турска у хришћанима убијала тијело, а Aустрија и тијело и душу.

Колико је Васа Пелагић јасно видио намјере Aустроугарске већ на почетку њене владавине (Пелагићево "Писмо Гледстону" штампано је први пут 1880. године), видјеће се великим дијелом и у овој нашој причи о Српском пјевачком друштву "Јединство" и Бањој Луци, јер једну причу без друге не можемо испричати.

Први концерт

Владари су се смјењивали, војске су долазиле и пролазиле, а Бања Лука је живјела свој живот вароши, којој је било суђено да буде у центру збивања. Први значајнији културни догађај од аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, десио се баш у овом граду. Наиме "Босанско-херцеговачке новине", које су излазиле у Сарајеву, објавиле су вијест да је у Бањој Луци 31. маја 1881. године одржан "први концерт у Босни". Лист доноси и програм концерта:

"1. Светосавски поход од Менделсона (свирао је оркестар 78. пјеш. Пуковније), 2. Увертира "Риензи" од Р. Вагнера, за гласовир, 4. руке (госпођица М. Мразовић и г. надпоручник Њода), 3. "Фаустова фантазија", од Aларда за четверопјев, од Смолцера (господа Стеинмез, др. Унтерлугауер, поручник Сагнер, надпоручник Њода) 5. "Реминис-ценције им Луциа ди Ламмермоор за гласовир од Ф. Листа (Лисзта) (госпођица М: Мразовић), 6. декламација (господин Ј. Видић, 7. Суве сузе, пјесма уз целоквартет од Е. Шрутека (госп. надпоручник Њода) 8. Велики концерт на гласовиру од Х. Черниа 4 руке уз пратњу оркестра, оп. 153. (госпођица Мразовић и надпоручник Њода)."

Наглашавајући да је концерт одржан пред "многобројном и врло одабраном публиком", аутор текста каже да је програм веома добро изведен, изузимајући комад "Сватовски поход", који се могао једино разазнати по томе када се у програм "загледало".

Како се види из програма, поред војног оркестра наступили су и Милена Мразовић и Јован Видић. Пијанисткиња Милена Мразовић је "занијела опћинство својом узвишеном свирком и изврсном техником".

Aутор, поред онога што је написао о поменутом концерту, похвално пише и о декламовању Јована Видића, који је говорио Петеријевог "Луду". Видић је био учитељ у Српској основној школи у Бањој Луци.

Запис о Бањој Луци

Милена Мразовић, која се помиње као извођач на првом концерту у Бањој Луци, била је позната новинарка и радила је деведесетих година 19. вијека у Сарајеву. Прокрстаривши Босну уздуж и попријеко, добро је упознала ову земљу и људе. У запису о Бањој Луци биљежи:

"Умјереност (скромност) Босанаца долази до изражаја у изгледу Бање Луке, јер иако је у раније доба била сједиште мацарског паше, босанског везира и један од најбогатијих и најзначајнијих трговачких градова земље, остале су ипак ниске бијеле куће са теретом великих црних кровова од шиндре увијек исте. Бањалучки трговац није градио ни замкове ни куле и био је задовољан када је трошна ограда од дасака опкољавала његов, од вањског свијета потпуно одвојен мирни дом, и када би стари сандуци имали скупоцјени садржај. У овом граду имала је буржоазија водство. У породицама се дјевојке строго одгајају и не тако отмено као у Посавини, не одгајају их за весеље и шалу као у Сарајеву, али их отац мирно пушта у једну туђу кућу, то јест допушта им да се удају."

Почиње и позоришни живот

Осамдесетих година 19. вијека почео је и позоришни живот у Бањој Луци, засниван на представама путујућих позоришних дружина. Већ 1881. године позоришне дружине Фотија Ж. Иличића и Ђуре Протића, које су давале представе у неким мјестима близу босанске границе, покушале су да уђу на окупирано подручје, али им то није успјело. Aустроугарска власт, која се од доласка на ове просторе (1878) бојала сваке културе и напретка окупираног становништва, јер је непросвијећен народ било лакше контролисати, зазирала је и од позоришних представа које би, "код једног дијела босанског становништва могле изазвати нежељене политичке посљедице".

Путујућа позоришна дружина Фотија Ж. Иличића ипак је неколико година касније одржала у Бањој Луци представу која је у тадашњој штампи забиљежена као прва у овом граду. Наиме, та дружина требала је да гостује у Сарајеву марта 1884. године, а у главни град Босне и Херцеговине стигла је из Бање Луке, гдје је већ одржала представе "на велико задовољство тамошње публике", писао је "Сарајевски лист" фебруара 1884. године.

Послије ове позоришне дружине, стизале су у Бању Луку и друге, па је крајем 1884. године дошла и дружина Ђуре Протића. Публици су се очигледно позоришне представе свидјеле јер је долазила у великом броју да их гледа. Тако је почео позоришни живот у Бањој Луци.

Српска читаоница

Духовној обнови српског народа у Босанској Крајини и Бањој Луци у вријеме аустроугарске окупације допринијело је и обнављање Српске читаонице у овом граду.

Основана још 1868. године, у доба Пелагићеве Српско-православне богословије, Српска читаоница престала је да ради заједно са Богословијом почетком устанка Срба 1875. године. Богословија више није обнављана, а Српска читаоница поново је конституисана 1883. године. у њеним Правилима, донесеним 12. маја 1883. године, која је Земаљска влада потврдила почетком јуна исте године, каже се да је циљ читаонице "да распростире изображење, човјечност и друштвеност међу становницима..." Даље пише да читаоницу оснивају и издржавају њени чланови, а то могу бити "сви они који се броје међу лојалне, поштене и учтиве људе и који су синови Босне и Херцеговине или Aустро-Угарске монархије".

Правила налажу да је "конференцијални и пословни језик-српски, а у случају престанка рада читаонице све њено имање припада Фонду Српско-православне основне школе у Бањој Луци".

Ристо Бесаровић наглашава да је одобрење аустроугарске окупационе управе да једно друштво, као што је то била бањолучка Српска читаоница, на почетку дјеловања Калајевог режима, добије национални назив, било преседан у пракси нове управе. Наиме, Калај је био категоричан да назив "српски" треба да стоји само уз "православни", и то једино у вјерским стварима.

Око ове читаонице, коју Кочић у "Отаџбини" назива "најстаријом у земљи", признајући јој тако континуитет од Српске читаонице основане у Пелагићево доба, окупљаће се најватренији национални борци за право и правду, који су Србима за вријеме аустроугарске, још више него за вријеме турске власти, били ускраћивани.

Светосавске бесједе

За вријеме вишевјековне турске окупације Босне и Херцеговине Срби су своју духовност, просвјету и културу могли да његују само у оквиру Православне цркве. Црквено-школске општине биле су организатори културног живота, па тако и светосавских забава, односно "светосавских бесједа", како су се те забаве у почетку звале, јер је централно мјесто на њима заузимала бесједа о Светом Сави. Прва Светосавска бесједа у Бањој Луци одржана је још у Пелагићевој Богословији 1867. године.

Светосавске забаве биле су извори на којима су ђаци, њихови родитељи и уопште народ који им је присуствовао требали да се кријепе вјером, српском просвјетом и културом. Забаве су припремали специјално именовани одбори који су нестајали одмах послије забаве.

Поред светосавске бесједе, у којој је обично неко од учитеља говорио о великом српском светитељу и просвјетитељу Сави, на програму су биле пјесме, декламације, позоришни комади. У другом дијелу слиједила је игранка и забавне игре, као што је вучење срећака, на примјер. Будући да се строго водило рачуна о програму светосавских бесједа, било је пожељно да се свирају и играју народне игре, па ако би се поткрала која страна, Одбор би био критикован.

"Сарајевски лист" пише о Светосавској бесједи у Бањој Луци, одржаној јануара 1883. године у организацији Српско-православне основне школе, у просторијама хотела "Палас".

"Забава је отпочела са Светосавском пјесмом "Ускликнимо с љубављу" коју је мјешовити збор од 40 пјевача складно у 4 гласа отпјевао. Затим је учитељ Јово Видић поздравио присутне у кратком говору добродошлицом и захвалио им што се позивају одазваше...

Први дио забаве завршен је представом Трифковићевог "Љубавног писма" којега су представљали: гг. Нико Пиштељић, Јово Видић, Никола Самдаљевић, Мићо Баслаћ, гђа Aнка Бокоњић и гђица Викторија Зитина и Госпава Вучковић. Представа та испала је веома добро, а била је од најбољега утиска на све присутне, и својом красном садржином, а и умјетном игром, која може на част служити онима који су представи присуствовали."

 (Наставиће се)

Звијезде водиље

Када 1893. године на бањолучком културном небу засија Српско-православно црквено пјевачко друштво "Јединство", Српска читаоница и ово друштво под истим кровом биће звијезде водиље "порабоћеног" српског народа. Схватајући да је снага свих, поготово малих народа у његовању културе и традиције, читаоница и "Јединство" уздигли су се изнад својих основних функција и постали носиоци српског духовног препорода.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.