Фото: Нови геополитички положај Русије
ВЕЛИКA ШAХОВСКA ТAБЛA - ЦРНA РУПA (10)
Отпадање Титове Југославије и одбијање подређености од стране Маове Кине сигнализирали су врло рано да постоји рањивост комунистичког блока на националистичке аспирације које су се показале јачим него идеолошке споне. Кинеско-совјетски блок трајао је око десет година, а Совјетски савез око седамдесет. Совјетски савез формално замијенила такозвана Заједница независних држава (ЗНД)
Крајем 1991. распад територијално највеће државе на свету створио је "црну рупу" у самом средишту Евроазије. Изгледало је као када би геополитички "средишња земља" изненада нестала са карте света.
За Aмерику, ова нова и замршена геополитичка ситуација представља највећи изазов. Разумљиво је да је први задатак био да се смањи вероватноћа појаве политичке анархије или поновног успостављања опаке диктатуре у распадајућој држави која је још увек поседовала моћни нуклеарни арсенал.
Aли остао је и дугорочни задатак: како охрабрити демократски преображај Русије и економски опоравак а да се избегне обнављање евроазијске империје која би могла да спречи остварење америчког геостратешког циља, то јест, обликовање ширег евроазијског система са којим би онда могла да има стабилне и сигурне односе.
Колапс Совјетског савеза био је последњи ступањ у сталној фрагментацији кинеско-совјетског комунистичког блока који је у кратком периоду времена чак премашивао, обим Џингис Кановог царства. Aли овај модерни трансконтинентални евроазијски блок трајао је врло кратко: отпадање Титове Југославије и одбијање подређености од стране Маове Кине сигнализирали су врло рано да постоји рањивост комунистичког блока на националистичке аспирације које су се показале јачим него идеолошке споне. Кинеско-совјетски блок трајао је око десет година; Совјетски савез око седамдесет.
Међутим, било је геополитички још значајније нестајање вишевековне велике Руске царевине. Дезинтеграција ове империје била је проузрокована општим друштвено-економским и политичким неуспехом совјетског система. Пошто је већи део његове болести био приквирен до самог краја услед уграђености тајности у систем и услед самоизолације, свет је био запањен брзином самодеструкције Совјетског савеза.
Током две кратке недеље у децембру 1991. прво је изазовно објављено да су Руска, Украјинска и Белоруска република разбиле Совјетски савез којег је формално заменио један шири ентитет - такозвана Заједница независних држава (ЗНД) - који је обухватао све совјетске републике изузев балтичких; онда је совјетски предсједник недраговољно поднео оставку и совјетска застава је последњи пут спуштена са Кремља; и, коначно, појавила се Руска федерација - сада национална држава од 150 милиона људи којом доминирају Руси - као де фацто наследник бившег Совјетског савеза, док су друге републике - које укупно имају такође 150 милиона људи - узеле различите облике суверенитета.
Колапс Совјетског савеза изазвао је монументалну геополитичку конфузију. Током само две недеље, руски народ - који је, уопштено говорећи, знао чак и мање од спољног света да се Совјетски савез ближи распаду - изненада је открио да више није поседник велике трансконтиненталне империје све да су се границе Русије повукле на Кавказу на линију где су биле почетком 1800-тих година, а - што је било још драматичније и болније - границе на западу су постале оне које су биле приближно 1600. године, одмах после владавине Ивана Грозног.
Губитак Кавказа оживео је стратешке страхове од турског утицаја; губитак средње Aзије произвео је осећање губитка огромних енергетских и рудних богатстава тога региона као и стрепњу од могуће исламске опасности; а независност Украјине погодила је саму суштину руске тврдње да је она божански чувар заједничког пансловенског идентитета.
Простор који је вековима заузимала царистичка империја и скоро три четвртине века Совјетски савез којим су доминирали Руси, сада попуњава читаво туце држава, које једва да су биле припремљене (изузев Русије) за праву сувереност и које се по величини крећу од релативно велике Украјине са 52 милиона становника до Јерменије са 3,5 милиона.
Њихова способност за опстанак је неизвесна као што је исто тако неизвесно да ли ће Москва желети да се прилагоди трајно новој реалности. Историјски шок који су претрпели Руси увећан је чињеницом да око 20 милиона Руса сада живи у страним државама којима политички доминирају националистичке елите одлучне да утврде властити идентитет после деценија мање или више принудне русификације.
Колапс Руске империје створио је огромну празнину у самом језгру Евроазије. Не само што су нове независне државе биле слабе и што је у њима владала конфузија, већ је и у Русији овај поремећај изазвао огромну системску кризу, посебно због тога што је политички поремећај био праћен истовременим покушајем да се разори стари совјетски друштвено-економски модел.
Национална траума се појачала након руског војног ангажовања у Таџикистану, изазваног страхом да ће муслимани преузети власт у овој новој независној држави, а доживела свој врхунац после трагичне, бруталне а економски и политички изузетно скупе интервенције у Чеченији.
Три четвртине вијека комунистичке владавине нанијела је непредвидљиву штету руској нацији... Владајући комунистички режим увео је круту доктринарну правоверност изолујући земљу од остатка свијета. Његови економски принципи били су потпуно неосјетљиви за еколошке проблеме, тако да је посљедице трпјела и природа и угрожено је у великој мјери здравље људи. Према званичним руским статистикама, средином 1990-тих само око 40 процената новорођенчади рађала су се здрава, док скоро једна петина руских основаца пати од неког облика менталне ретардираности. Просјечна старост мушкараца пала је на 57,3 године и више Руса умире него што се рађа.
( Наставиће се )
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.