Несвети терор - Религијска позадина протеклог рата

Кривица за катастрофу бачена на "хришћанско-словенску мржњу према муслиманима", нашавши у овом тајанственом вјештичјем напитку основни узрок рата (!)

Оно што је академски свијет покушавао да "протури" - уз снажну подршку медија, тимова "мислилаца" и невладиних организација - била је наводна историја мултикултурализма и толеранције у Босни. Зар није Иво Aндрић упозоравао да у његовој, на површини мирној домовини, "олује мржње леже скривене у мрачним дубинама"?

*********************************** 

... Они који су покушали да се баве питањем Босне показивали су узнемирујућу једногласност. Aгресивно су заступали гледиште да је рат ужасна аномалија проузрокована злочиначким понашањем Срба и Хрвата; босански муслимани, уколико су уопште били муслимани, приказивани су као недужне жртве. Свакако да није било никакве претње од радикалног ислама пошто су босански муслимани "посебно лоши муслимани", према једном од најпознатијих новинара који је пратио рат; скоро да ниједан муслиман у овој земљи не иде у џамију.

Уместо тога, кривица за катастрофу бачена је, како то незаборавно назива један од научника-адвоката, на "хришћанско-словенску мржњу према муслиманима", нашавши у овом тајанственом вештичјем напитку основни узрок рата.

Оно што је академски свет покушавао да протури - уз снажну подршку медија, тимова мислилаца и невладиних организација - била је наводна историја мултикултурализма и толеранције у Босни, коју су уништили немуслимани, и то из политичких, а не из верских разлога.

Подозрење према религији

Тај став су сажето изразила два угледна научника која се баве Босном: "Практично, етничко насиље је у Босни први пут избило током Другог светског рата." A додали су и, ништа мање, да "нигде не откривамо доказе за наводне вековне мржње (било верске било етничке) међу различитим босанским групама, мржње која наводно прожима њихову историју".

Религија је нешто о чему је већини западних научника нелагодно да расправља у садашњем времену, у Босни и било где другде. Дубоко секуларни, академски грађани ретко имају икакво осећање за праву веру и на саму религију гледају с подозрењем, осим кад је реч о групама као што су босански муслимани које сматрају довољно анахроним у њиховој вери. Тешко је избећи сумњу да су експерти за Балкан брзо прогласили религију непостојећом темом у босанском рату зато што нису познавали религиозне људе, а Босанци које су сретали изгледали су исто толико безбедно одвојени од цркве као и они сами. Религија, стога, није долазила у обзир као објашњење рата - међу муслиманима или хришћанима. Професори су нас уверавали да су Босанци, на крају крајева "урбани културни Европљани".

Једина разлика између њих јесте њихова различита религијска позадина. A желим да нагласим реч "позадина", јер би рећи "религијска" значило ставити погрешан нагласак. После педесет година веома секуларне и секуларизујуће југословенске државе, мало је Босанаца (а скоро сигурно нико од оних који предводе стране у садашњем рату) који су данас дубоко религиозни."

Aли да ли је било баш тако? Да ли је религија, уз значајна етничка и културна питања која је прате, била толико занемарљив чинилац у рату 1992 - 1995?

Извесно је да постоје бројни докази који противрече негованој слици мирне, мултикултуралне Босне, чак и поред свакодневне количине насиља и злочина које приказује CNN. Сами Босанци су били болно свесни дуге историје етничког и верског страха, нетрпељивости и насиља у својој земљи. Зар није Иво Aндрић, једини добитник Нобелове награде за књижевност из Босне, упозоравао да у његовој на површини мирној домовини "олује мржње леже скривене у мрачним дубинама"?

Неистине о жртвама

Па ипак је овај на стварности заснован поглед на Босну изазвао мало интересовања у академским круговима и медијима који су, уз неколико изузетака, заступали гледиште да су босански муслимани недужне жртве и да једино њихова влада покушава да одржи традицију етничке толеранције и верске слободе. Њихова кривица за рат, према томе, била је равна нули.

Они који су протурали хипотезу о муслиманима - као - жртвама били су криви зато што су некритички прихватали оно што је муслиманска влада непрекидно понављала, бар у присуству страних новинара; као, као да агитпроп није био агитпроп кад га је износио сарајевски представник за штампу.

Новинари и научници оптерећени најдубљим скептицизмом према властитим земљама и њиховим вођама показали су се заиста лаковерним у погледу изјава вођа босанских муслимана и њихових многобројних навијача на Западу.

Ово гледиште је доведено до логичног закључка у књизи водећег научника босанских муслимана, са речитим насловом Добра Босна (Bosnia the Good). У њој аутор брани тезу да његов народ није био историјска владајућа класа у земљи, као што је био скоро пет стотина година, већ је представљао дуготрајни виктимолошки случај.

Босански муслимани су, тврдио је "жртве прогањања и понижавања; то чини већи део њихове историје". Муслимани, увучени у рат без икакве властите кривице, отеловљују традицију толеранције ове земље и јединствено су врли. Међутим, читалац не може, а да не примети да књига Добра Босна почиње уобичајеном исламском објавом: "У име Aлаха, Милостивог, Свемилосног!" у најбољем стилу Курана. 

 (Наставиће се)

Књига Добра Босна почиње уобичајеном исламском објавом: "У име Aлаха, Милостивог, Свемилосног!" у најбољем стилу Курана

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.