Фото: Колубарска битка (2): Одбрана на "брзу руку"
Упркос сталном и жестоком притиску непријатеља, повлачењу и тешком стању у коме се налазила српска војска, она је, стално примењујући низ тактичких и оперативних поступака (маневри и сл.), све време битке на Дрини, успела очувати јединство фронта, наносити непријатељу велике губитке и исцрпљујући га не дозвољавајући му да одсутно туче ниједну њену јединицу.
Уз све ове околности српске снаге су за првих десетак дана наставка офанзиве биле одбачене на десне обале Колубаре и Љига (на око 85 км од Дрине) где су од 14. до 17. новембра запоселе нову линију одбране Обреновац - Лазаревац - Љиг. Овим је битка на Дрини била завршена, а продужетком напада аустроугарских снага, почела је нова једномесечна, крвава, Колубарска битка.
У једномесечном затишју борбених дејстава одморене и попуњене аустроугарске снаге су уочи Колубарске битке поново нарасле на 245.000 војника са преко 800 топова. Снажно потискујући српске снаге у повлачењу према унутрашњости, оне су 15. новембра заузеле Ваљево и већ следећи дан, 16. новембра, избиле испред Колубаре и Љига са следећим распоредом:
- 5. армија (Комбиновани и 8. корпус - четири дивизије и једна бригада) се налазила на левом крилу напада, на левој обали Колубаре, усмерена ка Обреновцу, Степојевцу и Лазаревцу. Командант генерал Либеријус фон Франк.
- 6. армија (13, 15. и 16. корпус - седам дивизија и три бригаде) се налазила на десном крилу напада: 13. корпус на левом крилу армије, на Колубари између ушћа р. Љига и р. Рибнице, 15. и 16. корпус, прикупљени у рејону Ваљева ради одмора и сређивања, вршили су извиђања према Сувобору и Маљену док су се 4, 7. и 9. бригада налазиле у рејону Рогачица - Бајина Башта - Вишеград. Командант, уједно командант целе Балканске војске је био генерал Оскар фон Поћорек.
Иако су биле већ доста уморне и удаљене од својих извора снабдевања, чиме је оно постало битно отежано и нередовно, генерал Поћорек је, у жељи да искористи повлачење и слабост српске војске као и резултате дотадашњих успеха, наредио 5. армији и 13. корпусу 6. армије да продуже напад ради заузимања висова на десној обали Колубаре. За исто је имао више разлога: да не дозволи српској војсци предах, одмор, попуну или прегруписавање; да су на Колубари остале само српске заштитнице, а да је, обманут изјавама српских заробљеника, главнина снага наставила дубље повлачење ка унутрашњости тј. у рејон Крагујевца и Аранђеловца те да су, према погрешном извештају аустријског посланика у Софији, српске снаге на издисају. Такође, врло важно је било што хитније заузети пругу Обреновац - Лајковац - Ваљево чиме би се отежано и нестабилно снабдевање блатњавим колским путевима заменило железницом. Распоред снага је био фронтални - линијски без резерве.
Потиснуте жестоким притиском непријатеља наставком његове офанзиве почетком новембра, српске снаге су нове положаје на десној обали Колубаре и Љига поселе у следећем распореду:
- Обреновачки одред (10.000 људи, 26 топова и 48 митраљеза), држао је фронт од ушћа Колубаре у Саву до р. Марице. Командант је био пуковник Милисав Љешјанин (касније га заменио пуковник Душан Туфегџић);
- 2. армија (највећа, 81.000 људи, 138 топова и 40 митраљеза) састава: 3 пешадијске и 1 коњичка дивизија је била развијена на делу фронта од р. Марице до р. Грабнице. Командант армије је био војвода Степан (Степа) Степановић, а штаб армије је био у с. Даросава (данашњи Партизани);
- 3. армија (56.000 људи, 80 топова и 40 митраљеза) састава 3 пешадијске дивизије, посела је положаје на десној обали Љига од р. Грабовице до р. Качер. Командант армије је био генерал Павле Јуришић Штурм, а штаб армије у с. Белановица;
- 1. армија (54.000 људи, 80 топова и 40 митраљеза) састава: 3 пешадијске дивизије и 1 одред, држала је део фронта на линији с. Гукоши - с. Баћинац - с. Руде - Маљен. Командант армије је био новопостављени генерал Живојин Мишић, а штаб армије је био смештен у селу Бољковица. Ово је била најзаморенија и најистрошенија армија, а њен фронт није био заштићен речним токовима.
- Ужичка војска (32.000 људи, 55 топова и 15 митраљеза) састава: 1 пешадијска дивизија, 1 пешадијска бригада и 1 одред је била на левом крилу фронта на положајима Ужице - Црни Врх - Кадињача. Командант је био генерал Вукоман Арачић;
- трупе Одбране Београда (19. 000 људи, 47 топова и 10 митраљеза) које су чиниле 3 пука држале су фронт код Београда на линији: Гроцка - Београд - Остружница - Умка. Командант је био генерал Михајло Живковић, а штаб у селу Кумодраж;
- Браничевски и Крајишки одред (око 21.000 људи) су држали раније запоседнути северни део фронта дуж Дунава, од Гроцке до Доњег Милановца.
Врховни командант српске војске је био престолонаследник Александар Карађорђевић, начелник штаба војвода Радомир Путник, а помоћник начелника штаба пуковник Живко Павловић. Штаб Врховне команде се налазио у Крагујевцу.
Укупна јачина српске војске (без Браничевског и Крајинског одреда) је износила: 251.000 људи, 426 топова и 180 митраљеза. Дужина фронта је била око 200 км а удаљеност штабова 2, 3. и 1. армије 10-12 км. Распоред је био линијски такође без резерве.
Црногорска војска је углавном и даље била размештена на првобитној концентрацијској просторији.
- Ловћенски одред (8. 000 људи и 26 топова), на простору Ловћен - Суторман. Командант дивизијар Митар Мартиновић;
- Херцеговачки одред (15.000 људи и 20 топова), на простору Крстац - Грахово - Трубјела. Командант, а уједно начелник штаба Врховне команде црногорске војске био је сердар Јанко Вукотић;
- Санџачки одред (6.000 људи и 6 топова), размештен код Пљеваља. командант бригадир Лука Гојнић;
- Старосрбијански одред (6.000 људи и 12 топова), на граници према Албанији. Командант бригадир Радомир Вешовић.
У целој првој години рата црногорска војска је, држећи се плана о дефанзиви, одолевала нападима аустроугарске војске из правца Боке Которске и приморја успешно бранећи ловћенски фронт. Санџачка војска је заједно са Ужичком војском изводила офанзивна дејства у БиХ за време мировања фронта у Србији у бици на Дрини.
Интервенцијом једног новооформљеног аустроугарског корпуса избачени су из БиХ без посебног ефекта јер напад није добро координисан са осталим дејствима српске војске. Повлачењем српске војске и доласком на нове положаје приступило се утврђивању и санирању тешких последица дотадашњих дејстава. Линија је била организована на брзу руку и по групном систему, а затварала је све правце који са Колубаре и Дрине воде у унутрашњост. Надошле реке, Колубара и Љиг, су ишле наруку браниоцима представљајући озбиљну препреку непријатељском надирању, нарочито на подводном и мочварном делу доњег тока Колубаре. Најосетљивији делови фронта су били истурени рејони на Врачем брду и Човки, на делу фронта 2. армије а који су се могли тући унакрсном артиљеријском ватром, као и фронт 1. армије која испред себе није имала водену препреку. Управо на овим деловима фронта је непријатељ у наставку своје офанзиве имао и највише успеха. Имајући у виду да је нова линија по дубини била ослоњена на планине Букуљу, Рудник, Сувобор и Маљен и као таква погодна за противофанзиву, Врховна команда је то све време имала на уму. Исто се могло учинити тек после одређеног одмора и попуне јединица људством и муницијом, у првом реду артиљеријском. Иако је предузела низ мера да се ове попуне и обезбеде, оне су биле врло скромне, практично безначајне.
(Наставак у сљедећем броју "Гласа плус")
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.