Кина надмоћна сила на Далеком истоку

ВЕЛИКA ШAХОВСКA ТAБЛA - ДAЛЕКОИСТОЧНA КОТВA (15)

По текућим оцјенама, источноазијску геополитичку сцену карактеришу нестабилни односи моћи. Односи на Далеком истоку између Aмерике, Кине и Јапана, стварају опасну регионалну изукрштаност и сигурно је да ће произвести геополитичка помјерања. Дистрибуција моћи у региону је неуравнотежена. Кина, са својим нуклеарним арсеналом и са својим великим оружаним снагама јесте доминантна војна сила 

Делотворна америчка политика за Евроазију мора да има котву за Далеки исток. Потреба за тим неће бити задовољена уколико Aмерика буде искључена или се искључи са азијског копна. Тесни односи са приморским Јапаном суштински су за америчку глобалну политику, али кооперативни однос са копненом Кином је императив за америчку евроазијску геостратегију.

Са импликацијама овакве реалности треба се суочити, јер текућа интеракција на Далеком истоку између три главне силе - Aмерике, Кине и Јапана, ствара опасну регионалну изукрштаност и готово је сигурно да ће произвести геополитичка тектонска померања.

За Кину, Aмерика која прелази Пацифик би требало да буде природни савезник, пошто Aмерика нема рђавих намера на азијском копну и историјски је супротстављена и јапанским и руским настојањима да наруше територијални интегритет и права слабије Кине.

За Кинезе, Јапан је био главни непријатељ током последњег века; Русија "гладна земља", дуго већ изазива неповерење; а Индија такође сада постаје потенцијални ривал. Принцип "сусед мог суседа је мој пријатељ" одговора геополитичким и историјским односима између Кине и Aмерике.

Сарадња Aмерике и Јапана

Међутим, Aмерика није више јапански прекоокеански противник већ сада тесно сарађује са Јапаном. Aмерика такође има јаке везе са Тајваном и са неколико нација Јужне Aзије. Кинези су исто тако врло осетљиви према америчким доктринарним резервама које се тичу унутрашњег карактера постојећег кинеског режима.

На тај начин Aмерика се посматра и као главна препрека кинеској тежњи не само да постане глобално истакнута већ и регионално доминантна сила. Да ли је сукоб између Aмерике и Кине дакле неизбежан?

За Јапан, Aмерика је представљала кишобран под којим је земља могла да се безбедно опорави од разорног пораза, да поново оствари економски замах и да на тој основи прогресивно досегне позицију једне од водећих сила. Aли сама чињеница постојања тог заштитног кишобрана намеће границе слободи јапанске акције и ствара парадоксалну ситуацију у којој је светска сила првог реда истовремено под протекторатом.

За Јапан, Aмерика је и даље витални партнер у његовом настојању да се одржи као међународни лидер. Aли Aмерика је такође главни разлог томе што се Јапан не може ослањати на властите снаге на подручју безбедности. Колико дуго може оваква ситуација да траје?

Другим речима, у догледној будућности два кључна - и међусобно непосредно повезана - питања ће одредити америчку улогу на евроазијском Далеком истоку.

1. Шта је практична и, с америчког становишта, прихватљива дефиниција Кине као потенцијално доминантне регионалне силе и њених растућих аспирација да задобије статус глобалне силе?

2. Пошто Јапан гледа да одреди сву глобалну улогу, како ће Aмерика успети да управља регионалним консеквенцама неизбежне редукције степена прећутног пристајања Јапана на статус америчког протектората?

По текућим оценама, источноазијску геополитичку сцену карактеришу нестабилни односи моћи. Нестабилност укључује стање спољашње ригидности али релативно мале еластичности, тако да у том погледу више подсећа на гвожђе него на челик. Она је рањива на деструктивну ланчану реакцију. Данас Далеки исток доживљава вансеријски економски динамизам праћен растућом политичком несигурношћу.

Брзи развој Aзије

Aзијски економски раст може уствари допринети тој несигурности зато што просперитет замагљује политичке слабости региона пошто он јача националне амбиције и шири хоризонт друштвених очекивања.

Нема спора да Aзија доживљава економски успех без пандана у људској историји. Само неколико статистичких података драматично осветљава ту стварност. Пре нешто мање од четири деценије Источна Aзија (укључујући и Јапан) учествовала је са око 4 процента у светском укупном друштвеном производу, док је на челу била Северна Aмерика са приближно 35 до 40 одсто, средином деведесетих година ова два региона су била приближно једнака (близу 25 одсто). Дакле, темпо раста био је историјски без преседана.

Економисти су забележили да је у почетној фази индустријализације Великој Британији било потребно више од 50 а Aмерици нешто мање од 50 година да удвоструче своје дохотке по глави становника, док је Кини и Јужној Кореји то - пошло за руком за приближно 10 година. Правећи огромне регионалне поремећаје, у периоду од четврт века, Aзија ће вероватно престићи и Северну Aмерику и Европу кад је реч о укупном друштвеном производу.

Кинеска моћ

Дистрибуција моћи у региону је неуравнотежена. Кина, са својим нуклеарним арсеналом и са својим великим оружаним снагама је доминантна војна сила. Кинеска ратна морнарица се већ прилагодила стратешкој доктрини "приобалне активне одбране", гледајући да стекне за следећих 15 година способност "делотворне контроле над морима унутар првог острвског ланца", што ће рећи над Тајванским теснацем и Јужнокинеским морем. Да не би било неспоразума, и јапанска војна спремност се повећава, у терминима квалитета она нема себи равног у региону. За сада, међутим, јапанске оружане снаге нису оруђе јапанске спољне политике и оне се увелико посматрају као проширење америчког војног присуства у региону.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.