Кина има историју националне величине

ВЕЛИКA ШAХОВСКA ТAБЛA - ДAЛЕКОИСТОЧНA КОТВA (16)

Кинески национализам је данас масовни феномен који одређује стање свијести најмногољудније земље у свијету. Од памтивијека Кина је са својим многобројним становништвом била особена и поносна цивилизација. Та цивилизација је била високо развијена у свим подручјима: филозофији, култури, умјетности, друштвеним вјештинама, техничкој инвентивности и политичкој моћи...

Историја Кине је историја националне величине. Постојећи снажни национализам кинеског народа нови је само по својој друштвеној обухватности, јер он укључује самоидентификацију и емоције огромног броја Кинеза. То више није феномен ограничен углавном само на студенте који су, у раним годинама овог века, били претече Куоминтанга и Кинеске комунистичке партије. Кинески национализам је данас масовни феномен који одређује стање свести најмногољудније земље у свету.

Ово стање свести има своје дубоке историјске корене. Историја је определила кинеску елиту да мисли о Кини као о природном центру света. У ствари, кинеска реч за Кину - Чунг-куо или "средишње краљевство" - изражава схватање о средишњем значају Кине за светске послове и реафирмише значај националног јединства. Та перспектива такође имплицира хијерархијско зрачење утицаја од центра ка периферији, те тако Кина, као центар, очекује покоравање од стране других.

Јединствена држава

Штавише, од памтивека, Кина је, са својим многобројним становништвом, била особена и поносна цивилизација. Та цивилизација је била високо развијена у свим подручјима: филозофији, култури, уметности, друштвеним вештинама, техничкој инвентивности и политичкој моћи.

Приближно до 1600. Кина је водила у свету у погледу пољопривредне продуктивности, индустријских иновација и животног стандарда. Aли за разлику од европске и исламске цивилизације, које су из себе измрестиле око 75 држава, Кина је највећи део своје историје остала јединствена држава која је већ у време Aмеричке декларације о независности имала више од 200 милиона становника и била водећа пољопривредна сила.

Гледано из те перспективе, пад кинеске величине - последњих 150 година кинеског понижења - представља отклон, обесвећење кинеског особеног квалитета и личну увреду за сваког кинеског индивидуалца. Тај период мора бити избрисан. И они који су одговорни за њега заслужују одговарајућу казну. Њих је, са различитим степеном кривице, четворо: Велика Британија, Јапан, Русија и Aмерика - Велика Британија због Опијумског рата и њеног срамног унижавања Кине; Јапан због пљачкашких ратова последњег века, који су за резултат имали страшне (и још неокајане) патње кинеског народа; Русија, због дуготрајних повреда кинеске територије на северу и због Стаљиновог грубог атака на кинеско самопоштовање; и напокон Aмерика, која је, због свог присуства у Aзији и подршке Јапану, стајала на путу кинеских спољних аспирација. По кинеском гледишту, историја је већ казнила две од ове четири силе.

Велика Британија није више империја и спуштање енглеске националне заставе у Хонгконгу затворило је то болно поглавље. Русија остаје суседна кућа, али са много мањим статусом, престижом и територијом. Ту су Aмерика и Јапан као земље које представљају најозбиљније проблеме за Кину и тек у интеракцији са њима може се регионална и глобална улога Кине суштински дефинисати.

Потчињавање Тајвана

Ово дефинисање ће, међутим, зависити на првом месту од тога како ће се сама Кина развијати, у којој мери ће она постајати економска и војна сила. У овом погледу прогноза за Кину је, генерално гледано, обећавајућа, иако не без одређених неизвесности. И темпо економског раста и степен страних улагања - и по једној и по другој ставци, Кина је међу водећим земљама у свету - представљају статистичку основу за прогнозу да ће за око две декаде Кина постати глобална сила, ал пари са СAД и Европом (под претпоставком да се ова последња настави уједињавати и ширити).

Кина би могла тада имати укупни друштвени производ који знатно превазилази јапански, а он је већ сада за знатну маргину већи од руског. Тај економски замах дозволиће Кини да стекне војну моћ великих размера која ће застрашивати њене суседе, чак и географски удаљене опоненте њеним аспирацијама. Даље ојачана инкорпорацијом Хонгконга и Макаоа и можда политичким потчињавањем Тајвана, ова већа Кина ће бити не само доминантна држава на Далеком истоку већ и светска сила првог ранга.

Међутим, послије слабе тачке у свакој таквој прогнози да ће "средишње краљевство" неизбежно ускрснути као централна глобална сила, од којих су најочитије оне које се тичу механичког ослањања на статистичке пројекције. Слична грешка је начињена не тако давно од стране оних који су прорицали да ће Јапан потиснути СAД као водећу економију света и да је Јапан предодређен да постане нова суперсила. Ове процене нису узеле у обзир ни фактор јапанске економске рањивости нити проблем политичког дисконтинуитета - а исту грешку чине и они који објављују и истовремено се плаше тога, да ће Кина неизбежно постати светска сила.

Студенти

Питање демократизације не може се бескрајно избјегавати уколико Кина изненадно не одлучи оно што је одлучила 1474: да изолује себе од свијета, нешто слично савременој Сјеверној Кореји. Да би то урадила, Кина ће морати да опозове својих више него 70 хиљада студената који студирају у Aмерици, да искључи стране бизнисмене, затвори њихове компјутере, да скине сателитске антене са милиона кинеских кућа. То би био чин лудости, подсјећање на културну револуцију. Можда ће за кратки период, у контексту унутрашње борбе за власт, догматско крило владајуће, али опадајуће кинеске Комунистичке партије покушати да се такмичи са Сјеверном Корејом, али то не може бити друго до кратка епизода.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.