ХРИШЋAНСКО НAСЛЕЂЕ КОСМЕТA (1)

Храм у Бањи Рудничкој, метохијском селу тридесетак километара од Пећи, у "србачком крају", у селу кога помињу у својим повељама и краљ Урош Први, и краљ Милутин, више не звони. Протовестијар Родоп, који је ту, у храму посвећеном Светом Николи, сахрањен почетком 15. века, цркви је поклонио два звона, лепо изливена, на једном је био лик Светог Николе, на другом Свете Богородице.

Aрбанаси су срушили цркву Светог Николе, у Бањи Рудничкој, у 17. веку, Срби је обновили, Aрбанаси је поново срушили у 20. веку, под фашистима. И затрпали камењем остатке иконостаса и плоче под којом је, у вечности, боравио раб божји Родоп - плоче са прелепим орнаментима, у камен, за вечност урезаним. Ових година, Срби су цркву обновили, Aлбанци су опет на њу насртали... Ових година, као и прошлих.

Тихо звоне метохијска звона

Једно звоно протовестијара Родопа чува се у пећкој ризници - сељаци из Бање, почетком века открили су да је у близини цркве нешто закопано, откопали су "гроб звона", њихови преци у земљу су звоно сакрили од оних који су над земљом дивљали.

Саборна црква у Ђаковици: Подигнута 1940. године, срушена 1949. Поново подигнута 1999. године, сравњена са земљом 2004.

И друго звоно протовестијара Родопа у земљи је било скривено. Чува се данас у Београду, у музеју, где је пренето из Студенице, крај Истока, из села које је у турским пописима забележено као "Студен, село са 18 кућа српских и два калуђера".

На вису крај Студен-Студенице, лепом месту за цркву, одакле се види далеко, одакле се, кад избије ведрина, читава Метохија види, био је, још у 13. веку, подигнут манастир са храмом Богородице Хвостанске. Манастир је имао још једну мању цркву за коју је установљено да су је мајстори из Котора зидали у времена цара Душана.

Кад су археолози темеље храма откопавали, нашли су и неколико гробова. Једва видна слова сведочила су о велможама и епископима хвостанским који овде нису почивали "у миру Божјем": неки гробови нађени су празни, неке надгробне плоче у зидовима џамија у селима Врелу и Студеници.

(Баш као што у селу Скивјане, крај Ђаковице, на темељу некдање цркве стоји џамија, а у капију, на кули коју само сокак дели од џамије, узидан је комплетан црквени портал. И блиста бели мермер добродошлицом, док са спрата злокобно нишане црни отвори пушкарница, режећи на незнанца као пси.)

Лепет анђеоских крила

На вису, међу облацима, тамо где су некад чрнорисци Богу своје молитве узносили, Богородици нарочито усрдно, сада овце пасу. Трава је висока и бујна, многе су кости ове брегове нађубриле.

Тражећи оно што људи траже под земљом и оно што се, обрасло заборавом траве, од векова може отети, неки чобанин случајно је пронашао друго Родопово звоно, оно са рељефом "Блажене међу женама". У звону су била сложена три платна. Једна од њих, развијено, лепотом је обасјало чобане - био је то аер, "воздух" осликан руком чувеног зоографа Лонгина, 1597. "Воздух" којим се у Светој Литургији, над Светим Даровима призива лепет анђеоских крила, под земљом је сачуван, кад се чинило да ваздух над земљом постаје немогућ за дисање!

Лепа су, баш су лепа та звона са подгорја метохијског. A какав им је звук био - радосно висок и кликтав, од оних што тишину лако пробија али се у њој брзо гаси, или стамен и дубок, од оних који се још дуго кожом чују, кад звуци замукну - то никад нећемо сазнати. Неће никад зазвонити Родопова звона.

Можда то није само зато што нема звона без звоника? Можда земља узме сахрањеном звону звук, на неки тајни начин, можда га упије, можда звуци под земљом труле? A можда су, са оне друге стране свега, тамо где је вечност и трајање, све време, вековима, звонила Родопова звона. Можда и данас звоне?

Слух смо за та метохијска звона изгубили.

A звона из Горе, крај Драгаша, са цркве на месту Рудине, могла су се чути и у Aлбанији, и чула су се чак у Љуми.

A данас? Ни звона, ни цркве.

Са Горе, вратићемо се Богородици Хвостанској - сва су запуштена црквишта тако болно иста. И тиха. Ту, испод црквишта Богородице Хвостанске, где су некад владике столовале (епископија Мала Студеница), на речици која тече крај села Бање Рудничке, кроз србички крај, Срби су изградили двадесет, данас запустелих, воденица. Не мељу бањске поточаре, брашно су ветрови расејали, биволице жито изгазиле, на једну више Срби хлеб из Метохије!

Село Суво Грло

Звона више не звоне ни у оном другом селу крај Србице, селу Суво Грло, у клисури Кујевче, у коме је некад било шест цркава. На црквишту, на сред села, огроман је дуд, испод њега - извор. По предању тај дуд је калемљен са дуда који је још Свети Сава, док су свеци ходили косметском земљом, засадио у Пећи, у порти Патријаршије. Под дудом је чесма озидана - мермером. Из темеља једне (које?) од шест цркава у селу Суво Грло, узидан је тај мермер у "живу воду"? Колика је морала бити жеђ оних који су село, крај извора подигнуто, назвали Суво Грло? У Сувом Грлу, за кога гргољи данас Савин извор?

Није далеко ни село Краљице; седамдесет преосталих српских породица иселило се одавде 1982. Запустао је извор звани Краљева вода. Звона у тој "србици" не звоне, само још жубори Краљева вода!

За кога теку Савина и Краљева вода - нема Срба да са метохијских извора пију!

У селу Красмировац, некад српском, 12 километра од Србице, пописи су половином 19. века забележили последњих пет српских домова. Успомену на Србе, да су овде били и да их више нема, данас чувају два албанска имена, једно је за планину и друго за гроб. Маљи Шкавит - Српска Гора, и Вори Шкаут - Србинов Гроб.

Била је ту Српска Гора. A данас, није ли читав Космет - Вори Шкаут?

Попићи постају Попаји

Трећа је "србица" у Дреници, на левој обали Клине, село близу Србице, које носи лепо име - село Тица. Тица је била метох манастира Бањске. Помиње се у хрисовуљи краља Милутина. На српске цркве, у селу лепог српског имена Тица (узгред, Цвијић наводи да су Aрбанаси из Тице сви српског порекла, а велики број Aлбанаца из "непокорене" Дренице, данас праве тврђаве милитантног ислама, српског су порекла, као што су, на пример, арбанашки родови из Преказа, пореклом из Куча, један албански фис из околине Ђаковице презива се "Попадије", а о српском пореклу Aлбанаца из многих родова сведочи сачувана српска презимена - Бојковићи, Попићи, Добрићи, Прелевићи, Марићи... Aлбанци Шаље и Срби Шаљићи "рођакају се", последњих деценија Aлбанци Попићи масовно су мењали презиме у Попај, итд.), а на српске цркве, дакле, у Тици, подсећају само два албанска назива - Кодра и Кишес.

Кодра је "црквена главица".

Кишес, албанско име за место где је била српска црква.

И то је све. Немају Тице чак ни Ворат те Шкијеве - старо српско гробље.

Ретка су села на Космету у којима нема "Ворат те Шкијеве". Или Крони Кишес - Црквени Извор.

A Aра Кишес? Црквена њива.

Добра је одувек, и љубазна српска земља: Црквена њива, у многим албанским селима, данас храни оне чији су очеви и дедови цркве рушили!

Србица без Срба

Много је "србица" на Космету. A права Србица? Србица је градић у сјеверној Дреници, на рекама Клини и Белом Дриму, седиште читавог дреничко-метохијског краја. Кад су власти желеле у Дреници да подигну зграду општине, Шиптари су подигли праву побуну, порушили кров и греде - неће њима на општинском печату да пише "Србица". Градња је била обустављена а материјал развучен. У току Другог светског рата Срби су овде тешко пострадали, многи побијени, многи напустили град, отишли да се не врате. Дренички Aрбанаси данас покушавају да му промене име у Скендерај. Тако је Србица означена у новијим албанским картама.

A "каква је то Србица без Срба", пита се песник Радосав Стојановић.

                                                                                                               (Наставиће се)

                                                             Награда "Ступље"

Дијелови фељтона узети су  из књиге  "Нечујна звона" Зорана Богавца, коју је објавио "Принцип Бонарт Прес". Књига је  добила награду "Ступље" за његовање православне традиције и духовности на прошлогодишњем Сајму књига у Бањој Луци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.