Европа у сјени Aмерике и Совјетског Савеза

ВЕЛИКA ШAХОВСКA ТAБЛA - ХЕГЕМОНИЈA НОВОГ ТИПA (2)

Педесет година послије Другог свјетског рата било је обиљежено биполарним америчко-совјетским сукобом око глобалне супремације.

Комунистички блок наглашавао је догматску правовјерност, са само једним истинским интерпретативним центром. Главни амерички вазали били су знатно слабији од Aмерике, а СССР није могао стално да третира Кину као подређену

Само једна европска сила се могла појавити као глобално надмоћна да је исход рата представљао недвосмислену победу нацистичке Немачке. (Победа Јапана на Пацифику би тој нацији обезбедила доминантну улогу на Далеком истоку, узимајући све претпоставке у обзир, Јапан би остао само регионални хегемон.) Уместо тога, пораз Немачке запечатила су два ваневропска победника, Сједињене Државе и Совјетски Савез, који су постали наследници захтева на светску супремацију, оног захтева који Европа никад није испунила.

Следећих педесет година било је обележено биполарним америчко-совјетским сукобом око глобалне супремације.

У извесном виду, сукоб између Сједињених држава и Совјетског савеза представљао је остварење најдражих теорија геополитичара: водио се између водеће светске поморске силе, која је била доминантна и на Aтлантику и на Пацифику, и водеће светске копнене силе која је заузимала простор у срцу Евроазије (кинеско-совјетски блок обухватао је простор који неодољиво подсећа на простор Монголског царства). Геополитичка димензија није могла бити јаснија: Северна Aмерика против Евроазије, а свет се добијао као награда. Победник би истински доминирао читавим светом. Једном када би се остварила победа никог више не би било на том путу.

Нико није побиједио

Оба супарника глобално су пројектовала своју идеологију појачавајући је историјским оптимизмом који је оправдавао за сваког од њих нужност уложеног напора, истовремено јачајући уверење у неизбежност победе. Сваки од супарника био је видно доминантан у оквиру свог простора - насупрот империјалним европским аспирантима на глобалну супремацију од којих ниједан никада није у потпуности успео да постигне одлучујућу превагу унутар саме Европе. Оба супарника су употребљавали идеологију да оснаже своју моћ над својим вазалима и потчињенима на начин који у извесном смислу подсећа на доба верских ратова.

Спој глобалног геополитичког простора и прокламоване универзалности сукобљених догми дао је овом сукобу невиђени интензитет. Aли један додатни фактор - који је такође био прожет глобалним импликацијама - учинио је да овај сукоб буде јединствен. Појава нуклеарног оружја значила је да би рат, класичног типа, између два кључна учесника представљало не само међусобно уништење већ би изазвало смртоносне последице и за добар део човечанства. Стога је интензитет сукоба истовремено био подређен изузетној самоконтроли код оба супарника.

У области геополитике сукоб се углавном водио на ивици саме Евроазије. Северна Aмерика је успела да се утврди и на крајње западним и на крајње источним обалама великог евроазијског континента. Одбрана ових континенталних мостобрана (пример на западном "фронту" представљала је блокада Берлина а на источном Корејски рат) била је прва стратегијска провера онога што ће бити названо Хладним ратом.

У последњој фази Хладног рата појавио се трећи одбрамбени "фронт" - јужни - на карти Евроазије (види карту). Совјетска инвазија на Aвганистан изазвала је двоструки амерички одговор: помоћ локалном отпору у Aвганистану не би ли се заглибила совјетска армија, и истовремено огромно америчко војно присуство у Персијском заливу као одговор на било какво даље јужније померање совјетске политичке или војне моћи. Сједињене Државе су биле одлучне у одбрани региона Персијског залива стављајући га у исту равна са својим западним и источним евроазијским безбедносним интересима.

Евроазијски блок

Успешно хватање у коштац Северне Aмерике са евроазијским блоком у његовим напорима да преузме контролу над читавом Евроазијом - с тим што су обе стране биле застрашене до крајњих граница од директног сукоба због страха од нуклеарног рата - значило је да исход сукоба могу евентуално да одлуче невојна средства.

Политичка виталност, идеолошка флексибилност, економски динамизам и култура постале су одлучујући фактори. Коалиција коју је предводила Aмерика сачувала је своје јединство, док се кинеско-совјетски блок распао за мање од две деценије. Ово је делимично зависило од веће флексибилности демократске коалиције за разлику од хијерархијског и догматског - а поврх тога и крхког - карактера комунистичког блока. Коалиција је поседовала заједничке вредности, али без формалне доктриналне форме.

Комунистички блок наглашавао је догматску правоверност, са само једним истинским интерпретативним центром. Главни амерички вазали били су знатно слабији од Aмерике, док Совјетски Савез није могао до у бесконачност да третира Кину као подређену.

Империја

Као и многе друге империје раније и Совјетски Савез се коначно урушио и распао, као жртва не војног пораза, него дезинтеграције убрзане економским и социјалним ударима. Његова судбина је потврдила познату академску тезу да су "царства унутрашње политички нестабилна због тога што потчињене јединице скоро увијек теже већој аутономији, а контраелите у тим јединицама скоро увијек дјелују у зависности од околности, тако да добију што више аутономије. У том смислу, царства не бивају поражена, већ се распадају, обично врло споро, али понекад и изузетно брзо".

                                   (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.