Европа не може постати национална држава

ВЕЛИКA ШAХОВСКA ТAБЛA - ДЕМОКРAТСКИ МОСТОБРAН (8)

Ни Њемачка ни Француска нису довољно снажне да саме конструишу Европу или да разријеше са Русијом двосмислености садржане унутар одређења географског обима Европе. Европа не може постати јединствена национална држава, али може постати ентитет који, преко заједничких политичких институција, кумулативно одржава демократске вредности и зрачи магнетном привлачношћу на становнике европског простора

Основно питање за Aмерику је како да се конструише Европа заснована на француско-немачкој повезаности, Европа која је способна за живот, која остаје у вези са Сједињеним Државама и која проширује опсег кооперативног демократског међународног система од којег у великој мери зависи ефективност провођење америчког примата.

Према томе, не ради се о избору између Француске и Немачке. Без Француске или без Немачке не би било Европе.

Три општа закључка произилазе из досадашње расправе:

1. Aмерички ангажман у случају европског уједињења је неопходан како би се компензовала унутрашња криза морала и циљева која спутава европску виталност, затим да би се превазишла широм Европе раширена сумња да у крајњој линији Aмерика не жели истинско европско уједињење и да би се убризгала неопходна доза демократске страсти у овај европски подухват. Ово захтева апсолутно јасно америчко опредељење за касније прихватање Европе за америчког глобалног партнера.

Интерес за Балтик

2. На кратку стазу, тактичко супротстављање француској политици и подршка немачком вођству су оправдани; дугорочно, европско уједињење мораће да обухвати далеко више властити европски политички и војни идентитет уколико истинска Европа треба стварно да постане реалност. Ово претпоставља прогресивно прилагођавање француском становишту у погледу дистрибуције моћи унутар трансатлантских институција.

3. Ни Немачка ни Француска нису довољно снажне да саме конструишу Европу или да разреше са Русијом двосмислености садржане унутар одређења географског опсега Европе. Ово захтева енергично, усмерено и одлучно укључивање Aмерике, посебно око Немачке, у процес одређивања опсега Европе и отуда и решавања тако осетљивих - посебно по Русију - питања евентуалног статуса балтичких република и Украјине унутар европског система.

Само један кратки поглед на карту огромне евроазијске копнене масе довољан је да се увиди значај европског мостобрана по Aмерику - као и његова географска скученост. Очување овог мостобрана и његово проширење као одскочне даске демократије непосредно се тиче безбедности саме Aмерике.

Постојећи јаз између америчке глобалне бриге о стабилности и бриге за одговарајуће проширење демократије, с једне стране, и европске наизглед незаинтересованости за ова питања, с друге стране (упркос самопрокламованом статусу Француске за глобалну силу), треба да се сузи, а он се може сузити једино уколико Европа усвоји више конфедеративни карактер. Европа не може постати јединствена национална држава, али може постати ентитет који, преко заједничких политичких институција, кумулативно одржава демократске вредности и зрачи магнетном привлачношћу на становнике европског простора.

Криза западне Европе

Остављени сами себи, Европљани би ризиковали да их апсорбују њихови унутрашњи друштвени проблеми. Европски економски опоравак је прикрио дугорочне трошкове свога привидног успеха. Ови трошкови наносе и економску и политичку штету. Криза политичке легитимности и економске виталности с којом се западна Европа све више суочава - али није у стању да је превазиђе - дубоко је укорењена у претераној експанзији друштвених структура под старатељством државе које захтевају патернализам, протекционализам и парохијализам. Последица је стање које спаја бекство у хедонизам са духовном испразношћу - стање које могу да искористе националистички екстремисти или догматски идеолози.

Ово стање, уколико би почело да буја, могло би се показати смртоносно по демократију и идеју Европе. У ствари, ова два питања, демократија и идеја Европе, су повезана, пошто се нови проблеми Европе - била то имиграција или економско-технолошка конкурентност са Aзијом и Aмериком, да и не говоримо о потреби за политички стабилном реформом постојећих друштвеноекономских структура - могу ефикасно решити искључиво у оквиру самог континента. Европа која је већа од збира својих делова - то јест, Европа која себе види као актера који има глобалну улогу у ширењу демократије и у пропагирању основних људских вредности - може пре бити она Европа која нема никакве везе са политичким екстремизмом, уским национализмом или друштвеним хедонизмом.

Није потребно да се подсетимо старих страхова од сепаратног немачко-руског договора нити је потребно увеличати последице француског тактичког флертовања са Москвом да бисмо исказали своју забринутост за геополитичку стабилност Европе - и за место Aмерика у томе - уколико би дошло до неуспеха европских текућих напора око уједињења. Сваки такав неуспех би у ствари највероватније произвео неке обновљене или пре традиционалне европске маневре.

Старе границе 

Могло би се замислити да ће у одређеном тренутку истински уједињена и моћна Европска унија постати глобални политички партнер Сједињеним Државама. Она би сигурно постала тежак економско-технолошки супарник, док би се њени геополитички интереси на Блиском истоку као и на другим местима знатно разликовали од америчких, али, у ствари, таква моћна и политички једнодушна Европа није могућа у предвидљивој будућности. Супротно од стања које је превладавало у Aмерици приликом стварања Сједињених Држава, овде постоје дубоке историјске укорењене тежње за очување европских националних држава, а страст за транснационалном Европом почела је очигледно да се губи.

                                   (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.