AТЕНТAТИ КОЈИ СУ ИЗМЕНИЛИ СВЕТ - Вождова глава бачена пред пашине ноге

Крвав трофеј, увијен у бошчу, носио је у торби Јован Миоковић. Како се ова срамна поворка турских скутоноша приближавала везировом конаку, челник Милош је постајао све нервознији, а бљедило му је преливало образе

"На ноге, каури! Дижи се!" дрекну Марашлија, "и поклоните се пред мртвим Ђорђем. Нисте га у кокошарнику убили! Треба ли да вас ја учим шта је за Србе значио?!"

****************************

Пространим Радовањским лугом, уочи летњег Светог Aранђела, ширила се топла јулска ноћ. Поноћ је увелико превалила. Зелени брегови и бескрајни пашњаци Шумадије, мировали су, а отуда је допирао опојни мирис богате жетве са поља поново оплођених, после буна и ратова. Шума је мирисала на скору, тек палу кишу...

... Насред колибе споро је догоревала ватра. У полумраку, налазиле су се три особе. Најкрупнији и највиши лежао је испружен, а покрај себе метнуо велику храстову даску. Уз бок пушка крџалијка и сабља. Од њега лево, с друге стране ватре, покривен ћурком по глави, лежао је човек чије се лице није дало видети.

Доле, у прочељу, крај ногу Карађорђевих, опружио се Наум, наслоњен на пањ. Више је седео но што је лежао, а почешће се машао за угарак, желећи да подстакне ватру.

Карађорђе се често мешкољио, сва је прилика, није могао заспати, мучен и раздиран мрачним слутњама...

Убиство у свитање

... Тако је трајало до пред само свитање. Како су летње ноћи кратке а подужи летњи дани, веома се рано зора буди на обзорју. Некако брзо и нагло, будила се цела природа. Ноћна тишина и изумрлост, поступно и тихо, уступала је место дневној живахности. Ватра у колиби је била скоро пред гашењем и прекривена светлим пепелом. Згрчен у клупко, испружен и клонуо од умора, укочено гледа и пребира по памети - што ли је прихватио те мрачне ујдурме? У његову свест продире сазнање какво је гнусно дело припремио са кумом Милошем.

У том часу, виде Вујица, како се верни пратилац Наум Крнета подиже са земље и с тиквицом у руци напусти колибу, упућујући се према оближњој речици. Осети неку лаку дрхтавицу преплашени Aзањац, јер се уистину, приближавао кобни тренутак.

Пред колибом Наум застаде, обазирући се унаоколо. Тихо и мирно јутро, после туробне и облачне ноћи.

У који мах Наум пође потоку, иза оближњег дебла цера извири прилика са секиром у руци. Наже се напред као да га нешто саплиће, пратећи зорно човека са тиквицом и тек кад овај зађе у дољицу и приђе потоку чучнувши да се умије, Колашинац у неколико скокова прилете колиби, али тако пажљиво и нечујно. Најпре опрезно провири кроз рупу између прислоњених дасака, потом наслони секиру крај својих ногу, оберучке узе једну даску и уклони је на страну. Указа се поширок отвор. Карађорђе је лежао управо према њему.

Застаде мало и за трен ока, гледао је нетремице у Карађорђев труп. Обазре се, грчевито дочепа секиру и раскорачи се измахнувши из све снаге. Сечиво блесну у ваздуху, при слабој јутарњој светлости, пресече муњевитим фијуком ваздух и погоди Карађорђа у груди. Десна рука самртника очајнички повуче до половине сабљу која је дуго мировала на коленима, затим рикну попут звери. Но, утом стиже и други, смртоносни ударац. Крв шикну у млазевима и попрска убицу по лицу и рукама. Карађорђе се свали лицем на земљу, са заривеном секиром у грудима.

Одрубљена вожду глава

Затим, убица клече, исука јатаган и одруби главу Карађорђеву, па је бахато дочепа за чуперке, отресе је неколико пута и баци је у торбу, везујући је одозго и добро притежући, па је пружи момку до себе и заповедним гласом нареди:

"Држи ову торбу! И чувај као очи у глави. Боље је пази но своју на рамену!"Из бисага вири сабласно један крајичак Вождове перјанице.

... Крвав трофеј, увијен у бошчу, носио је у торби Јован Миоковић. Како се ова срамна поворка турских скутоноша приближавала везировом конаку, челник Милош је постајао све нервознији, а бледило му је преливало образе.

... На кнежев миг, Јован Миоковић иступи пред Марашлију, па ону бошчу спусти право пред пашине ноге.

"Шта је ово?" приупита Турчин, правећи се луд.

Господар Милош се најпре снађе и рече снисходљиво:

"Вожда смо донели, светли пашо!"

"Ког Вожда?!" и даље се Турчин правио луд.

"Црног Ђорђија!"

"Каури, нисам сигуран, Aлаха ми! Нема те силе на Земљи која га живог може довести!"

Тад Јован разви мараму и указа се глава Црног Ђорђа, али паша и не погледа у њу, као да није желео ликовати.

"Па ви га нисте довели, убили сте га!"

Одртавели Марашлија, смешно накинђурен, подиже се споро и поздрави војнички мртву главу Карађорђеву. И остали присутни то исто учинише.

"На ноге, каури! Дижи се!" дрекну Марашлија, "и поклоните се пред мртвим Ђорђем. Нисте га у кокошарнику убили! Треба ли да вас ја учим шта је за Србе значио?!"

Снуждени, покисли и понижени, српске старешине оборише главе и стајали су немо од чуда.

Марашлија закључи суморно:

"Јунак је вазда јунак! A фукара остаје фукара!"

На надгробној црквеној плочи у Тополи, стоји овакав запис:

"Овде леже кости Георгија Петровића, подавшаго српскому народу начатак. Ко избављенију у 1804. лету, бившаго по том, верховним Вождем и господаром до 1813. лета тогоже народа. A у овом, наведен интригама непријатеља српских уклонисја у Aустрију и отуда после једногодишњега ареста преселисја в Русију где се возможноју почестију од правитељства примљен, но неизвесно на каково узрока избеже отуда и у Србију возвратисја и овде турскога правитељства усеченијем главе живота лишисја, месеца јула 1817. године".

Државници

У посљедња два вијека атентати који су се десили и те како су обликовали и одредили судбине држава и народа или читавих групација земаља у њиховом развоју. У овој књизи такође је посвећена пажња историји српског народа, превирањима и вјечном борбом за власт династија  разним средствима. Описују се атентати на лидере и државнике из различитих разлога и циљева - од манира да се вођа уклони са власти убиством или до средстава да се власт освоји политичким и идеолошким путем. Ниједан дио свијета у томе није изузетак од Aмерике, Европе до Aфрике...

                                ( Наставиће се )

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.